U GROB U ROZE VENČANICI! Tragična sudbina prve žene-dobrovljca!

Slađana Stanković (34) prva je devojka iz svoje porodice koja je uzela oružje u ruke i otišla u rat. Dotad su ginuli muški Stankovići, ostavljali kosti za srpstvo, a 5. juna 1999. pridružila im se i prva žena-dobrovoljac na Kosovu.

- Dok su Nišlije bežale od pozivara, ona je obukla uniformu i 24. marta, na dan početka agresije, ušla u kuću i rekla: "Idem u rat." Uzalud su bili pokušaji našeg šokiranog oca da je ubedi u suprotno, govoreći da to nije kafić i da se tamo gine - govori Slađanina sestra Vesna.

Foto: Printskrin

Prvi put se, kaže, javila posle mesec dana na Košarama i sva radosna javila da se venčala s ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim. Obred je obavljen u Manastiru Svetih arhanđela u Prizrenu, a kum joj je bio njen starešina general Božidar Delić.

- Obećala je da će s mužem doći kući 2. juna, ali sam kasnije saznala da se s nekim borcem zamenila, pa je on, umesto nje, tada otišao na odsustvo. Tog 5. juna sanitetskim vozilom izvlačila je ranjenike kod sela Planeja kad ih je pogodila minobacačka granata s teritorije Albanije. Kako sam kasnije čula, bila je teško ranjena, ali živa. Rusi su je na rukama doneli do bolnice u Prizrenu, a priča se da neki doktor Albanac nije hteo da je primi. Možda bi ostala živa da je na vreme stigla do lekara, da je helikopterom upućena u bolnicu, ali nije imala šansu - priča Vesna Stanković.

Kako kaže, najteže joj je bilo kada je videla tri para odbačenih vojničkih cokula u dvorištu, od kojih su jedne bile Slađanine.

- Njeno telo nam je predato u metalnom kovčegu. Na sahranu je došao suprug Jurij i ne znam koliko Rusa, čitavo dvorište je bilo puno njihovih vozila. Jurij je bio potpuno skrhan, otišao je do grada i kupio joj roze venčanicu, koju je obožavala, i venčić za kosu. Sve je to stavio u njen kovčeg. Bio je s nama dok joj nismo održali šestomesečni pomen, a onda je otišao - kaže Vesna.

Predosećala da se neće vratiti

Dnevnik pronađen posle pogibije ukazuje da je Slađana znala da se iz rata neće vratiti živa.

- Predosećala je smrt, ali je to nije pokolebalo u odluci da ode. Njeni drugovi su nam pričali da je bila neustrašiva, da bi i u vreme najvećih borbi uspela da se probije i borcima donese hranu i lekove. Tako je i stradala, probijajući se do ranjenika - priča Slađanina sestra.

Od tuge za ćerkom Slađanin otac je ubrzo preminuo.

Pesma o bici na Paštriku

Pomoz bog vam vitezovi,
Reče Delić ispred stroja.
Mi smo danas nastavljači
Kosovskoga slavnog boja.

Mrijeti se jednom mora,
Pa ginimo ko junaci.
Žrtvujmo se do poslednjeg
Otadžbini našoj majci.

Iz stroja se uglas začu,
Koliko nas ovdje ima,
Ginućemo do poslednjeg
I mrtvi se borit s njima.

I stadoše na Paštriku
Ispred strašne NATO sile,
Ko spartanci nekada davno
Kad braniše Termopile.

Tepih-bombe NATO sije,
Arnautska pješadija
Talasima navaljuje
Otpor Srba da slomije.

Od gelera tepih-bombi
Po vazduhu kosti lete,
A junačka krv se sliva
Niz čelične bajonete.

Vidjelo se ništa nije
Od plamena i gareži.
Brat do brata, drug do druga
U lokvama krvi leži.

Herojski su poginuli
Jer sloboda žrtve traži.
I ostali na Paštriku
Da na vječnoj stoje straži.

Svima njima u grudima
Kucalo je srce lavlje.
Viteštvom su dovijeka
Zadužili pravoslavlje.

Arnautska pješadija
Sva masovno tu izginu,
A NATO-vski avioni
Vratiće se u Šćipriju.

Jek pušaka i topova
Sa Košara i Paštrika
Još i danas odjekuju,
Kao zavjet i poruka.

Vukota M. Vrtikapa
28. jun 1999.

BONUS VIDEO