UKLETA PRUGA U DOLINI JADRA: Železničko povezivanje Valjeva i Loznice traje duže od jednog veka

Najavu vlasti da bi konačno trebalo završiti prugu između Valjeva i Loznice, dužine svega 68 kilometara, a koja se gradi već 107 godina, žitelji Jadra, Rađevine, Podgorine i Azbukovice čekaju sa strepnjom i neizvesnošću. Nije ni čudno, s obzirom na to da je svaki dosadašnji početak radova bio prekinut zbog ratnih dešavanja. Vojna, ratna ili, prosto, ukleta pruga, kako je ovde nazivaju, priziva zlo i, prema njihovom mišljenju, ne treba je dirati. Iako deluje kao puko sujeverje, dosadašnji istorijat radova, čini se, daje im za pravo.

Ideja o izgradnji ove deonice datira još iz najranijih dana železnice u Srbiji. Sve do izgradnje pruge od Beograda do Bara, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, Valjevo je bila slepa stanica do koje se stizalo samo iz Obrenovca i Mladenovca.

Povezivanje grada na Kolubari s prugom Šabac - Banja Koviljača i dalje prema Sarajevu stvorilo bi jedan od najrentabilnijih pravaca koji bi se, prema svim dosadašnjim studijama opravdanosti, isplatio za manje od deset godina. Transport robe i putnika iz Bosne i Hercegovine skratio bi put ka Bliskom istoku i Severnoj Makedoniji za više od 190, a u današnjim uslovima, prema Baru i Crnoj Gori za 170 kilometara. Aktuelne procene govore da bi se njome, godišnje, prevozilo milion putnika i četiri miliona tona robe, a time su se, dobrim delom, rukovodili i naši davnašnji preci.

Izgradnja pruge uskog koloseka (760 mm) počela je 1914, uoči Prvog svetskog rata, a koncesija je dodeljena francuskom investitoru. Tada se, otprilike, najviše i uradilo.

Probijen je tunel ispod brda Brđani na izlazu iz Valjeva, postavljeno je oko pet kilometara donjeg stroja pruge i stubovi za most preko reke Obnice. Nažalost, zbog objave rata Srbiji od Austrougarske radovi su ubrzo prekinuti i ostavljeni za neka bolja vremena.

Propaoi drugi pokušaj

Drugi pokušaj prošao je još neslavnije. Samo što je presečena vrpca za nastavak radova, a mastilo u novinskim napisima koji su to obznanili nije se ni osušilo, već je izbila nova nesreća. U rano proleće 1941. Nemačka je bez objave rata napala kraljevinu Jugoslaviju i svaka aktivnost je zamrla. Reklo bi se do okončanja ratnih sukoba i novih prilika, ali nije tako bilo.

U periodu najveće izgradnje zemlje, u posleratnim godinama, prugu od Valjeva do Loznice gotovo da niko nije pominjao. Doduše, bilo je nekoliko pokušaja akcijaša i omladinskih radnih brigada da se ova trasa očas posla izlopata i iskrampa, ali su i oni završeni neslavno i pod krajnje čudnim okolnostima. Kako su komunisti imali malo vere, a puno sujeverja, naprečac je odlučeno da se ukleta trasa više ne dira. I tako je bilo punih pola veka, sve do 1991. i nove nesreće.

Tada je prosečena nova trasa i započeta izgradnja moderne jednokolosečne elektrifikovane pruge s epilogom koji se, čini nam se, unapred znao. Zvanično otvaranje gradilišta obavljeno je na prigodnoj svečanosti 12. novembra 1991. u Valjevskoj Kamenici, a većina govornika, među kojima je bio i predsednik Vlade Dragutin Zelenović, izlaganje je završilo: "Valjda će treća biti sreća". Iako se savremeno građevinarstvo retko oslanja na sreću, u ovom slučaju je bila neophodna. I naravno, ponovo je izostala. Uveliko je započeo raspad Jugoslavije, razbuktao se i građanski rat, a uz to je nastupila i ekonomska kriza, koja će ovaj projekat zadugo gurnuti u zapećak.

Foto: Privatna arhiva

 

Prođe i voz

Onda je konačno došao dan da ovom prugom prođe i voz! Dogodilo se to 9. decembra 1998, a sam događaj snimili su i emitovali gotovo svi tadašnji mediji. Tek kasnije se shvatilo da je reč o najluđem predizbornom triku, u kojem je, pored obmanutih glasača, stradao i jedan vo.

Naime, suočena s brojnim političkim previranjima, dolaskom verifikatora na Kosovo, otkrivenim izbornim krađama, sve dužim redovima pred ambasadama i opštim nezadovoljstvom naroda, vlastima je trebalo nešto veliko, novo i obećavajuće. Ne znamo ko je prvi došao na ovu suludu ideju, ali je u Valjevskoj Kamenici ponovo organizovana svečanost. Ovoga puta se, međutim, umesto početka radova, proslavio njihov završetak (?!).

I zaista, pred očima javnosti se pojavio voz, zapravo samo jedan vagon. Bio je postavljen ispred tunela Trifković, a iz njega su izašli i najviši uglednici - premijer Vlade Mirko Marjanović, ministar Milutin Mrkonjić, direktor Železnice Milomir Minić i drugi. Usledili su i prigodni govori, priče o ružičastoj budućnosti i razna obećanja, koja je svojim prisustvom podupreo i vo na ražnju. U slavljeničkoj atmosferi zvaničnici su se ponovo ukrcali u vagon, mahnuli okupljenima i nestali u mraku tunela. Javnost je u direktnom prenosu gledala napredak i berićet, ali ono što kamere nisu zabeležile ostaće zapisano u analima medijske manipulacije i besprizornosti.

Foto: Privatna arhiva

 

Šta se, zapravo, dogodilo? Samo nekoliko dana ranije građevinari su postavili šine duž tunela i nekoliko desetina metara ispred govornice. Dan uoči otvaranja iz Valjeva je šleperom doteran narandžasti vagon i postavljen tik uz tunel. Na drugoj strani otvora čekala je ogromna građevinska mašina koja je na dat znak sajlom povukla vagon i tako je krenuo prvi voz! Na drugom kraju uglednici su sišli i limuzinama se odvezli kućama, a narodu je ostavljena iluzija, pečeni vo i novi naziv tunela Mrkina promaja.

Nažalost, u čitavom performansu nije obmanut samo narod, već i zle sile! Naime, iako bi se ova igrarija teško mogla nazvati nastavkom, a kamoli završetkom radova, samo tri meseca kasnije usledilo je NATO bombardovanje i novi rat.

U novom veku priča o nastavku izgradnje pominjana je retko i sporadično. Od toga da je reč o prioritetnom projektu do toga da za njega, jednostavno, nema para. Pominjani su ruski krediti, kineski investitori, ali i veza s rudnikom litijuma u dolini Jadra. U tom slučaju bilo bi potrebno ponovo menjati trasu pruge, a šta bi doneo nastavak radova, u ovom trenutku, teško je i pretpostaviti.

Projektanti udarili na svetinje

U nedostatku naučnih objašnjenja u narodu se mogu čuti različita mišljenja, verovanja i komentari. Iako većina smatra da je reč o sticaju okolnosti, odnosno nedostatku sreće, mogu se čuti i drugačiji stavovi. Između ostalog, rado će vam pomenuti legendu o opakoj vili iz Soko-grada kod Krupnja koja je, navodno, zadavala neviđene muke i graditeljima kolskog puta između dva grada. 

Neko će pomenuti i neobično iskustvo akcijaša koji su ovde ostvarili rekordno loše rezultate. I to zato što bi posle svega desetak minuta rada osetili izuzetnu tromost i pospanost, što se dovodilo u vezu s nekim rudama metala koje su zračile i time ih omamljivale.

Stariji žitelji pamte i predanja predaka koji tvrde da je prvobitna trasa pruge, zahvaljujući volji projektanata, išla direktno na nekoliko crkava koje su s vremenom zaista i nestale. I premda većina naših sagovornika smatra da je reč o besmislicama i običnom praznoverju, slažu se i u nečem drugom: takođe smatraju da ipak ne bi trebalo čačkati mečku.