STRAVIČNA EKSPLOZIJA U SMEDEREVSKOJ TVRĐAVI! Više od 2.500 mrtvih! NASTRADAO I SIN MILANA NEDIĆA!

Foto: printskrin

Ne znamo i nikad nećemo znati zašto je pre tačno 80 godina eksplodirala municija u Smederevskoj tvrđavi, ni koliko je ljudi stradalo - procene se kreću od 485 do 2.500. Ali znamo da su oni koji su preživeli - preživeli pakao!

U dokumentima nemačkih okupatora, zvaničnim po formi i hladnim i bezosećajnim po prirodi stvari, smederevska katastrofa opisana je ovako:

Glavna kapija

- Prva eksplozija dogodila se na glavnoj kapiji. Čuo se prasak sličan pucnju, a zatim četiri metra visok i gust trag dima. Ubrzo nakon toga, na istom mestu dogodila se druga eksplozija, koja je zvučala otprilike poput ručne bombe. Kratko vreme kasnije dogodila se treća i najmoćnija eksplozija. Sadržaj celog skladišta je eksplodirao.

Odmah posle okupacije Srbije u aprilu 1941. Nemci su, zbog dobrih saobraćajnih veza (drumskih, železničkih i brodskih) Smedereva sa ostatkom Srbije, ali i sa Nemačkom, posebno Dunavom, počeli da koriste gradsku tvrđavu kao skladište za prikupljanje municije i oružja zaplenjenih od razbijene Vojske Kraljevine Jugoslavije. Puščana municija, ručne bombe, artiljerijske granate, avionske bombe... sve su to ratni zarobljenici slagali na otvorenom unutar zidina. Nezvanične procene govore da se u tvrđavi tada našlo više od 400 vagona municije i tridesetak vagona eksploziva i baruta. I onda je sve to 5. juna 1941. u 14 sati i 14 minuta zahvatio plamen...

Muzej u Smederevu čuva od zaborava iskaze date tada istražnim organima, i sećanja pojedinaca pribeležena naknadno. Može se prihvatiti kao veoma pouzdana ova opšta slika:

U eksploziji stradao i sin Milana Nedića Broj žrtava u ono vreme nije bilo moguće precizno utvrditi, ali poznato je da je u eksploziji nastradao i sin tadašnjeg predsednika okupacione vlade Milana Nedića sa suprugom.

Foto: printskrin

- Bila je to serija eksplozija koje su bacale u vazduh svu municiju, upaljenu i neupaljenu, naoružanje, velike količine kamena sa Smederevske tvrđave, delove građevina i voza, drveće i drugo. Leteli su i ljudi. Mnogo je preživelih koji su kasnije svedočili kako je silina eksplozije prosto strgla svu odeću sa njih, pa su tako potpuno nagi ili u dronjcima tražili zaklon i pomoć. Upaljeni eksplozivi, šedit i ekrazit, podstakli su nešto poput nezamislivo brzog orkana velike snage. Taj orkan je u samo nekoliko sekundi razneo polovinu grada. Eksplozija i potres zemlje osetili su se i čuli na 50 km daljine oko Smedereva, a zgrade su bile oštećene i na 10 km daljine. Smederevo je bilo scena nezamislivih razaranja. Eksplozija je rušila sve pred sobom uz užasnu pucnjavu, tresak, lomnjavu, zvižduk, fijukanje, a gust mrak od sagorelog eksploziva, baruta, municije, pepela, praha, maltera i prašine ostavio je snažan utisak na prestrašeno stanovništvo.

Porodični ručak

A Slavko Domazet u knjizi "Od onih koji su ostali", štampanoj 1994. godine, objavio je sećanje Tanasija Savića, tada 17-godišnjaka:

- Na ručku je bio sin našeg prijatelja, učitelja iz Umčara, Živa Dušić, učenik šestog razreda gimnazije. Žurio je da se vrati kući, mada smo ga moji roditelji i ja ubeđivali da ne žuri jer je pazarni dan, da svi odlaze i da će biti velika gužva na vozu. Sa njim sam pošao na stanicu da bih ga ispratio... Voz je kasnio sa polaskom i tada se iz tvrđave čula pucnjava, kao pucnjava pušaka, a vrane, kojih je bilo mnogo na zidinama, naglo su zagraktale i poletele.

Tanasije je opisivao kako se iznad grada izvio crni gusti dim.

- Sećam se neke strašne vatre, vatrenog pakla koji se širio oko mene, koji me je podigao sa ulice i poneo. Prvo čega sam posle toga bio svestan je užasna prašina, neka lomljava, eksplozije svuda oko mene i da ležim u nekoj travi.

Uži deo grada bio je uništen, a teško je stradala i sama tvrđava: krater je bio dug 50 metara u prečniku, a 20 metara dubok, a kule na ulazu su potpuno nestale.

Za nezaborav! U istoriji Smederevaca taj dan upisan je crnim slovima, a obeležavan je i pamćen različitim nazivima: "Zavetni dan", "Dan nezaborava"... Danas u Smederevu postoje dva spomenika koji svedoče o ovoj tragediji: Spomen-kosturnica sa zvonikom na Starom smederevskom groblju i Spomenik žrtvama eksplozije podignut na Trgu 5. jun, u neposrednoj blizini nesreće.

Tragediju je uvećala činjenica da se voz za Veliku Planu, pun đaka koji su došli po svedočanstva (bio je kraj školske godine), u tom trenutku nalazio u stanici koja se nalazila pored tvrđave. Polazak kompozicije kasnio je dva minuta i baš to je bilo kobno - da je krenuo na vreme, putnici se ne bi našli u središtu eksplozije. Preživelo je samo 12 putnika, a tela stradalih nalažena su i po nekoliko desetina metara daleko od onoga što je nekada bila smederevska stanica.

Samo dan ranije u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada, pa su glumice i glumci vozom krenuli dalje... I njih sedamnaest je smrt zatekla u vozu.

Foto: printskrin

Samo se mrtvi broje

Ravno osamdeset godina pitanje kako je došlo do eksplozije ostaje bez odgovora.

Prema jednoj teoriji, vatra je buknula slučajno - ili od opuška koji je neko neoprezno bacio ili od skrenutog metka koji su ispalili Nemci, za koje se zna da su u tvrđavi vežbali gađanje.

Drugi smatraju da je neki saveznički avion bacio bombu u tvrđavu, s namerom da Nemce liši zaliha ratnog materijala.

Treća teorija pak polazi od istog - namere da se oslabi nemačka vojna moć, ali izazivača eksplozije nalazi u Mustafi Golubiću, Staljinovom obaveštajcu.

Ne znamo pouzdamo i nikad nećemo znati. Na kraju krajeva, svejedno je.

Samo se mrtvi broje.