ĐURDEV: U kriznoj situaciji moraš znati igrati široko

Geopolitika energetike i veliki energetski šah SAD u Evropi

Ako pažljivo sagledamo mapu globalnih energetskih konflikata, ukazuje se uznemirujuća slika: energetska blokada Evrope, dirigovana i izvedena pod patronatom Sjedinjenih Američkih Država. Umesto energetske nezavisnosti, Evropa korača putem potpune zavisnosti – ne od Rusije, već od Vašingtona.

Počnimo od Sirije. Takozvani šiitski gasovod, koji je trebalo da povezuje Iran, Irak i Siriju sa Sredozemnim morem, direktno bi ugrozio američke interese u regionu. Usledile su sankcije, sukobi i intervencije. Sličan scenario odigrao se i u Libiji, kada je upravo u vreme projektovanja gasovoda prema Italiji izbio građanski rat, a zemlja potonula u haos.

Ukrajina je posebna priča. SAD nastoje da preuzmu kontrolu nad gasovodima koji prolaze kroz njenu teritoriju. U poslednjim pregovorima u Vašingtonu, održanim 11. aprila, američke vlasti su iznele zahtev da ukrajinska vlada prepusti kontrolu nad delom Gaspromovog gasovoda američkoj državnoj Finansijskoj korporaciji za međunarodni razvoj (DFC). Ovaj zahtev pojavljuje se u nacrtu novog sporazuma o eksploataciji mineralnih resursa.

Sporazum ne sadrži bezbednosne garancije za Ukrajinu, ali zato obezbeđuje SAD-u privilegovan pristup ukrajinskim nalazištima retkih minerala. Кijev bi bio u obavezi da sve prihode – kako državnih tako i privatnih kompanija – usmeri u zajednički investicioni fond. SAD bi imale ekskluzivno pravo na profit iz fonda dok Ukrajina ne otplati celokupnu zapadnu pomoć.

Podsetimo, čuveni „gasni ratovi” između Moskve i Кijeva vodili su se upravo zbog toga – Rusija je zahtevala udeo u ukrajinskom gasnom sistemu kako bi obezbedila protok gasa i sprečila česte manipulacije. Ukrajinska strana, sa druge strane, pokušavala je da zaobiđe Moskvu i samostalno sklapa ugovore sa zapadnoevropskim zemljama.

U ovoj velikoj energetskoj igri, dve ključne tačke ostaju nerešene: Turska, koja je trenutno centralno čvorište ruskog i centralnoazijskog gasa za Evropu, i Belorusija, koja se upravo zbog svoje strateške pozicije našla pod sankcijama.

Razaranje Severnog toka – ruskog gasovoda ka Nemačkoj – u ovom kontekstu izgleda kao deo plana da se prekine direktna saradnja Berlina i Moskve. Nemačka, umesto da bude energetski hab Evroazije, svedena je na klijenta prekookeanskih interesa.

Ukoliko se dogovori realizuju, Rusija će, paradoksalno, svoj gas prodavati Sjedinjenim Državama na ukrajinskoj granici, koje će ga zatim distribuirati Evropi – ali po svojim uslovima.

Ukrajina će, u slučaju potpisivanja „sporazuma o retkim mineralima”, faktički izgubiti suverenitet nad svojim resursima. Ostatak njene teritorije, bez Donbasa, Luganska, Zaporožja, Hersona i Кrima, biće u funkciji američkog projekta ekonomske i energetske dominacije u Evropi.

Na kraju, ključno pitanje glasi: ko je pravi režiser i beneficijar ovog rata? Dok se na terenu vodi borba za teritorije, u pozadini se crta nova energetska mapa Evrope. I u tom geopolitičkom šahu, pobeđuju samo oni koji znaju da igraju – široko.