DRAGICA JE MAJKA HRABROST! OVK joj je zverski ubila muža i sina Nemanju, ona bez straha izašla pred Tačija da svedoči

Dragica Božanić, srpska "majka hrabrost", bez straha je izašla pred pripadnike terorističke OVK u Hagu, kao svedok Specijalnog suda, gde je govorila o najbolnijoj temi koja je godinama izjeda - otmici i ubistvu njenih najmilijih, muža Mladena i sina Nemanje, koje su upravo pripadnici ove paravojne formacije lišili života 1998. godine.

- Nisam htela ni da ih pogledam. Ušla sam u sudnicu, a još ranije sam zacrtala u glavi, ići ću po pravdu i do kraja sveta ako treba - ovako je, tihim glasom i sa očima punim suza opisala svoj nedavni izlazak pred sudije u Hagu, kada se našla u istoj prostoriji sa nekadašnjim komandantima OVK, Tačijem, Veseljijem, Krasnićijem i Seljimijem. 

Dragica nije želela da se "sakrije", da bude zaštićeni svedok, već je jedna od retkih do sada, koja je pod punim imenom i prezimenom svedočila o tragediji koju je doživela.

 

 

U sobi, iza nje na zidu, slike supruga i sina koje je kidnapovala i ubila OVK. Zvanično, njihovi posmrtni ostaci su pronađeni 2006. godine, ali Dragica u to ne veruje.

Tuga veća od svemira, bol ne prolazi, a Dragica priča da je već izgubila i nadu da će naći pravdu.

"Daj Bože da je bude u Hagu", tiho kaže, ali se ne nada previše.

Sećam se da je oko pronalaženja posmrtnih ostataka sve bilo nešto na brzinu. Otišli smo na sastanak u Beograd, i rekli su mi da preuzmem kosti supruga, pa sina kad pronađu. Tako su rekli. Ja sam rekla da nije to veselje da skupljam ja porodicu, sad supruga, pa posle sina. Onda su posle nekoliko dana opet zvali i rekli da su sada pronašli i kosti mog sina, ali ne verujem da je to istina. I mali prst da su našli od njega, ja bih to prihvatila", kaže ona.

O životu u selu Opteruša i tome što komšije Albanci nisu želeli da ih upozore šta im se sprema, Dragica tiho priča.

- Nemam želju da se vratim. Išla sam tamo i sa Euleksom, vodili su me ispred kapije naše kuće i rekli da ako hoću uđem u dvorište.  Nemoj da se brineš mi smo tu, rekli su. Nisam mogla da ustanem iz auta, kao da mi je došlo dvorište u krilo i one kuće sve. Nisam mogla da se pomerim iz kola i nisam htela da izađem. Rekla sam ne mogu, neće duša da idem i ne. Mi smo u Opteruši živeli zajedno, Albanci i Srbi. Moj suprug je radio u prosveti. Predavao je srpski, bio je i zamenik direktora, direktor. I evo dokle je došlo. Bio je dobar sa svima. On nije znao da kaže ništa loše nikome, da uvredi, podvikne, ni svojoj deci, nikome. Ja sam zato pitala, zašto komšije nisu imale hrabrosti jedan da dođe da kaže - sklonite se - ni danas, posle svij ovih godina Dragici nije jasno.

Priseća se razgovora sa sinom.

Govorila mu je da beži, kod tetke u Prizren, babe i dede u Mladenovac, ujaka...bilo gde, samo da beži. 

- On me pomazio po kosi i rekao "mama, idi ti", priča Dragica prstiju pobelelih od stiskanja, dok vadi slike iz sećanja.

Čak i ukoliko bivši lideri OVK budu osuđeni u Hagu za počinjene zločine, za nju će to biti slaba uteha. Sina i muža nema.

- Oni koji su u zatvoru oni jesu u zatvoru, oni će da izađu, a gde su moji, ko će da mi kaže, e tu su ili ovo se deslio ovamo ili ovaj je ubio ovoga. Ni danas se ne zna ko ih je ubio. Daj Bože da saznam bar dok sam živa - završava svoju priču Dragica.

BONUS VIDEO