INTERVJU: Tipsarević otkrio: Povrede su mi bile najveći neprijatelji! Morao sam da ubedim sebe da mogu, dok sam sedeo u invalidskim kolicima!

Janko Tipsarević, proslavljeni srpski teniser, prvi je gost nove emisije ,,Intervju" koja se od večeras emtiuje na jutjub kanalu Republika news. U svom intervjuu Tipsarević je istakao da put do uspeha nije bio lak, a povrede koje su se nizale, kako kaže, nisu bile naivne, kao ni tumor  za koji je trebalo da prođe određeno vreme da se ustanovi da li je maligni ili ne. Ipak, ističe, uspeo je da pobedi sve uz pomoć porodice i supruge, koji su mu u tim momentima pružali najveću podršku. 

- Povrede su bile te koje su mi, slobodno mogu da kažem, bili najveći neprijarelji pred kraj karijere. Ne volim da žalim za bilo čim, ali tačno u momentu kada sam provalio šta treba da radim, kako da jedem, kako da spavam, kako da igram tenis, kad sam bio u top formi, igrao sam, sećam se, završni turnir u Lonodu, e, onda je krenio niz povreda, koji se završio sa nizom operacija, u svega pet godina. To je najviše uticalo da stavim tačku na profesionalnu karijeru. Taj poslednji deo, od 30 do 35 godine, za mene je bio, ne toliko fizički težak, koliko mentalno. Sve ovo ostavilo je traga na mene, a negde mi je i pomogao da budem još veći borac nego što sam bio. Imao sam pred sobom težak zadatak, a to je da ubedim sebe da mogu, dok sam s druge starne bio u invalidskim kolicima. Onda dođe to toga da ti kao nešto uspeš, završiš jednu operaciju, a za šest meseci pukne nešto drugo, i tako u krug. U jednom trenutku je otkriven i tumor, za koji se nije znalo da li je maligni ili benigni, nije bilo naivno, ali pregurao sam, uz pomoć supruge i porodice koji su mi bili najveća podrška.

* Ko je Janko Tipsarević van tenisa?

- Znam da je glup odgovor, ali možda je najbolje druge pitati ko je Janko Tipsarević zaista. Ako bih morao da izdvojim neku svoju osobinu, što je možda i nezahvalno, to je svakako iskrenost, zbog jednostavnosti mog života.  Moj bivši trener, pokojni mentor, uvek me je učio da iskrenost nije vrlina da bi se dodovorio nekom drugom, nego čak i jedan deo ličnog interesa, da bi tvoj život bio jednostavniji. 

* Kakvo je bilo tvoje detinjstvo, da li je postojala žal za tim što nisi mogao da odrastaš kao i tvoji vršnjaci ?

- Tu postoje dve priče. Jedna priča za javnost, koja će da bude da sam imao jako teško detinjstvo, otac je bio profesor fizičkog, majka domaćica, odrastao sam u getu Novog Beograda, nismo imali novca, itd...To je priča za medije. Prava istina je da sam imao jedno fenomenalno detinjstvo, iako sam preživeo dva rata, imao sam, a i sada imam, jako voljenu porodicu koja mi je mnogo pomogla da ništa od toga ne osetim. Jedino što je mene u tom periodu zanimalo je da imam da jedem, pijem i da igram tenis.  Jedini deo koji, mogu da kažem da mi je nedostajao, su bile te neke tinejdž godine, kada smo svi mi ulazili u pubertet. Sa tih 14, 15, 16 godina, umesto da idem na ekskurziju, izlazim, ostajem do kasno napolju, ja to nisam mogao i u tom momentu mi je to falilo. Na kraju, ipak, kad sve pogledam zahvalan sam svojoj porodici i svom tadašnjem treneru Romanu Savočkinu, koji mi je dao snagu da odolim tim nekim izazovima, što mi se kasnije u mojoj teniskoj karijeri, veoma isplatilo.

* Tvoj prvi turnir bio je u Rimu. Jednom si rekao da ni dan danas ne znaš kako je tvoja porodica skupila novac da odeš tamo. Kako na to gledaš danas iz perspektive roditelja?

- Dosta su drugačije okolnosti. Drugačija je bila ekonomska situacija mojih roditelja, kada sam ja imao deset godina i mene sada, kada moja ćerka puni toliko godina. Ipak, to je česta pojava u tenisu, nažalost, jer je sam po sebi skup sport. Kao što ste rekli, moj  prvi turnir je bio u Rimu, u vreme kada je plata bila 50 maraka. Neko je morao da plati avionske karte, hotel, smeštaj, da bi neki mali otišao na taj turnir. To nije sad toliko crno, teško, ali je i dalje teška pojava. S toga, sve što sam stariji, sve sam zahvalniji svojim roditeljima, jer u tim trenucima, nisam imao osećaj šta znači taj novac, samo sam želeo da igram tenis, pobeđujem...

* Već sa 12,13 godina si postizao izvanredne rezultate. Da li si tada bio svestan svog uspeha?

- Ni blizu. Moja mama je bila protiv tenisa, ona je bila za školu, sve petice, a otac je bio opušteniji, on je govorio šta ja odlučim, oni će me podržati. E, kad sam ja u tom periodu počeo da osvajam internacionalne turnire, da se ističem među onima koji su u mojoj kategoriji, mi smo kao porodica počeli da razmišljamo u pravcu ,,ej, možda nešto i bude" i posvetli se tome. Od drugog razreda sam krenuo vanredno u školu i od tada se naš život totalno preusmerio na tenis. U tom trenutku, kada su se uspesi nizali, ja sam bio srećan jedan dan, ali već drugi je bio sledeći trening, sledeće pripreme i tako dalje, sve do kraja karijere.

* Koji momenat iz karijere bi izdvojio kao najemotivniji?
- Definitvno osvajanje Dejvis kupa, jer smo svi to toliko želeli, da donesemo radost, prvo nama lično, a onda i ljudima ove zemlje. Jednostavno je bila potreba da se kruniše ta fenomenalna generacija, koja je pravila internacionalne uspehe i to se i desilo!

BONUS VIDEO: