LEPA JE AMERIKA, A MENE KRV ZOVE U RODNO SELO! GAGA ANTONIJEVIĆ U EMISIJI "SA TANJOM NA TI": Probao sam marihuanu kad sam bio mlad dva-tri puta, nije mi se svidela (VIDEO)

U Los Anđelesu ima kuću, tamo mu je i supruga, međutim, kako kaže, krv ga zove u rodno selo. Predrag Gaga Antonijević, reditelj kultnih filmova, dočekao je našu ekipu u Gostilju, gde smo razgovarali o svemu onome što je obeležilo njegov život.

U emisiji "Sa Tanjom na ti" govorio je o filmu u kojem će glumiti svetska zvezda, o najvećim ranama u životu, a priznao nam je i da je probao marihuanu.

- Dobro došli u Gostiljska vrela. Ovo vam je centar mog sela Gostilja, ovde je nekada bio zadružni dom, tu je bila prodavnica i tu je moj rođak Dejan Đedović napravio hotel. Mislio sam da je lud pre šest-sedam godina, međutim, zaživelo je.

Iz ovog sela ste krenuli u život i svet. Da li se ovde desila prva ljubav?
- Ne, to je bilo kasnije. Ovde sam bio dete. 

Ostvarili ste san koji žele mnogi, otišli ste i uspeli u Americi, ali krv zove u Gostilje.

- Prirodno, s godinama, kad čovek putuje ka grobu, počinje u glavi da putuje ka sopstvenoj kolevci. I meni je ovo selo to. Osećam se srećnim i privilegovanim da dođem i provedem ovde više vremena.

U selu, kažete, tada nije bilo struje, knjige ste čitali uz petrolejke.
- Još zanimljivija priča je ona koja je bila podloga za film "O pokojniku sve najlepše". Ovde su još ruševine te stare hidrocentrale, a gore je izvor te Gostijlske reke, koja pravi taj čuveni vodopad, tu kod izvora je nekada bila brana, ja sam imao tri-četiri godine, dakle bila je 1963. Napravili su hidrocentralu. Pamtim da se deda pompezno peo na stolicu i našrafio sijalicu i onda smo dobili svetlo. Međutim, udari prva kiša, provali branu i ostanu bez brane i struje i onda su čekali 20 godina da im dovedu ovu regularnu struju.

Kao student družili ste se s Margitom Stefanović iz EKV. Međutim, to nikada nije bio vaš film?
- Nije. Porastao sam u tom okruženju i potkulturi rakijaškoj. Mi nismo u to vreme imali mnogo dodira s narkoticima. U samom Užicu bio je jedan ili dvojica, znalo se ko su... Ali nije bilo popularno, smatralo se odrazom slabosti.. Naravno, sve se promenilo. Ne mogu bežati od prošlosti i navika. Iskren da budem, nikada nisam probao teške droge, probao sam marihuanu kad sam bio mlad, dva-tri puta i nije mi se svidela. Nikad više ništa drugo nisam probao, nije mi dobro to zvučalo. Ali, generalno gledano, to je bilo drugo vreme, sada je deci izuzetno teško da se spasu iz kandži droge. 

Tokom karijere ste padali, ali ste uvek ustajali i uspevali. U čemu je tajna?
- Jedini način za neki izuzetan uspeh je da zaista budeš posvećen sopstvenoj viziji, sopstvenoj ideji i jedino tako moći ćeš donegde da stigneš.

Pravi uspeh biće film "Janičar", u kojem bi Kristijan Bejl igrao glavnu ulogu. Ili ste odustali? 
- Nisam odustao, i dalje to stoji, evo sad, kad smo bili zajedno, kad sam bio, to je nešto što ima smisla praviti s nekim osobenim glumcem jer čudan je film. Lik je nem, to mora biti neko sposoban da to iznese. Drugi problem je taj što je to skup film, ima bitke, to je kraj 17. veka, a mora neko jako, komercijalno ime da bude da bi te stvari nadomestilo. Kada vide da je glavni lik nem, da ne govori, svi se uplaše, u komercijalnom smislu. 

Vaša najveća tuga u životu bio je gubitak sestre.
- Pa jeste, to je bilo iznenada. Ona je bila vitka, pažljivo je jela, pušila nije, pila nije, šetala je puno, živela je suprotnim načinom života od mene. I mlađa je bila. Umrla je iznenada od izliva krvi u mozak kad sam snimao "Zaspanku za vojnika". Ceo život misliš brzo ćeš da odeš, kako ćeš nju da zaštitiš, a ispade obrnuto. To je ta sudbina koju život udesi.

Čovek koji ne pije rakiju nije čovek. I dalje tako mislite?
- Pa nije, ne mogu da kažem tako. Ne treba piti generalno, ne mogu to nikome da savetujem. Ovo je rakijaški kraj, ovde vina nema, nekako smo ovde uvek bili verni šljivovici, druge nije bilo. Deda je moj pekao. Ali ovde su pili meku, to je ona prvi prepek, ne ova ljuta, kako su je zvali. I pila se iz čaša za vodu od jedan deci.

Živi punom merom, voli ljude... 

Neostvarena želja vam je...
- Što u mladosti nisam više lovio. Prestao sam da lovim 1986. i više ne bih mogao da pucam, nikad nisam mogao da pucam u životinju, to mi se gadi i užasava me. A opet, kad sam bio mlad, bio sam strastven lovac... Šta je poruka. Nije važan lov, moraš da računaš da je ono što se dešava danas da ti je to život i uživaj u njemu u punoj meri. Uvek misliš biće sutra, pa će sutra biti nešto... Neće biti, to je, što je. Živi punom merom, radi punom merom i voli ljude punom merom.