REŠAVALA LJUBAVNE PROBLEME, PA UBILA 150 LJUDI: Najmasovniji serijski ubica na našim prostorima bila je baba Anujka

Malo koje suđenje je izazvalo toliku pažnju javnosti kao proces protiv Ane di Pištonja iz banatskog sela Vladimirovac i njenih saučesnika, održanom u Pančevu, tokom leta 1929. Najpre zato što je prvooptužena bila u poodmakloj životnoj dobi, s već navršenih 90 leta, a potom i zato što je okrivljena za smrt najmanje 50 osoba. Tačan broj žrtava, zapravo, nikada i nije utvrđen, a procene su išle čak i do 150 nastradalih.

Ponajgore u svemu, baba Anujka, kako su je zvali, nijednog trenutka se nije pokajala niti osećala krivom, štaviše, sve vreme je tvrdila da je samo pomagala ljudima u rešavanju ljubavnih problema. A po njenoj logici, doduše malo uvrnutoj, sve se svodilo na to da kad nema čoveka, nema ni problema.

Čarobna voda

Prema onome što je izjavila tokom suđenja, Anujka je rođena kao Ana Drakšin 1837. u rumunskom selu Malovac. Otac joj je bio bogati vojvođanski paor koji se s porodicom preselio u Vladimirovac u trenutku kada je ona već imala 11 godina. Trudio se da joj obezbedi dobro školovanje, pa je pohađala privatnu školu s decom iz bogataških porodica. Još tada ju je, kako je sama priznala, zainteresovala hemija.

Ipak, život joj se značajno promenio tek kada je upoznala mladog austrijskog oficira. Imala je 20 godina, želela je porodicu i brak, ali je od nevernog ljubavnika dobila samo sifilis i brzi rastanak. Nakon toga se povukla u osamu, prestala je da se druži i bacila se na izučavanje jezika, medicine i hemije. Kada je upoznala 20 godina starijeg veleposednika Di Pištonju, već je govorila pet jezika.

Brak s ostarelim bogatašom nije vrcao od ljubavi, ali je bio plodonosan. I veoma nesrećan. Rodila je čak jedanaestoro dece, ali je samo jedno dočekalo punoletstvo. Kada je ostala udovica, ponovo se vratila svojoj najvećoj ljubavi - hemiji! Verovatno je tada i krenula stranputicom, koja će je odvesti na robiju.

Najpoznatija banatska trovačica bila je ujedno i vlasnica kafane u kojoj je najčešće i pronalazila klijente. Osim toga, imala je i svoje saradnice, koje su obilazile sela i raspitivale se koja od meštanki ima bračnih problema. Za određenu proviziju predlagale su i sigurno rešenje, odnosno baba Anujku, a žene su dolazile na tretman koji se svodio na bajanje i izgovaranje magijskih reči. Naposletku, svaka je dobijala i čarobnu vodu namenjenu muževima i garanciju da s njima više nikada neće imati problema.

Tako je, zapravo, i bilo jer je svaki muž naprasno umirao već posle osam dana. Tajni sastav napitka zadugo je bila tajna i za sudske istražitelje, a otkriven je tek nakon ekshumacije preminulih. Sadržavao je mali rastvor arsena i određene biljne toksine koje je bilo teško otkriti, a čiju količinu je precizno određivala na osnovu telesne mase samih žrtava. S toga je konačno rastumačeno i obavezno pitanje koje je Anujka postavljala svakom klijentu: "Koliko je težak vaš problem?"

A problema je, čini se, tih godina i u ovom delu Banata bilo mnogo. Najčešće bi ih pravili muškarci, mladi i inače zdravi ljudi, koji bi se nakon babine intervencije smirili za sva vremena. Procenjuje se da je Anujka sa svojim saradnicama delovala gotovo pola veka i da je tokom tog perioda usmrćeno između 50 i 150 ljudi. Istina, sumnje i sporadične optužbe stizale su i ranije do austrijskih vlasti, ali ništa nije preduzimano, ponajviše zbog toga što je Anujka živela mirnim životom i uredno plaćala poreze.

Prekopavali groblja

Foto: Privatna arhiva

Trovačica se prvi put suočila sa zakonom uoči Prvog svetskog rata, u junu 1914, kada je osumnjičena za nabavku otrova, ali je oslobođena zbog nedostatka dokaza i ratnog vihora koji je ubrzo usledio. Aktivnost je nastavila i posle rata, u novoj državi, kada je privukla i podozrenje novih vlasti.

Naime, najpre je uhapšena Stana Momirov, čiji se muž, Lazar Ludoški, naprasno razboleo i umro. Možda ni to ne bi privuklo pažnju da se Stana nije preudala za drugog čoveka iz istog sela. Kada se posle svega nekoliko meseci slična stvar dogodila i bogatom stricu njenog novog muža, čije je imanje trebalo da naslede, policija je počela da istražuje i sklapa kockice. Naređena je ekshumacija oba tela, a pronađene čestice arsena prilikom obdukcije na Univerzitetu u Beogradu bile su dovoljne za pokretanje optužnice.

Optužba je obuhvatila sedam osoba, uključujući i baba Anujku, koja je sve vreme negirala zločin i tvrdila da nikada nije prodavala čarobnu vodu, te da je ceo slučaj protiv nje izmislila Ljubinka Milankov iz sela Ilandža, koja je time želela da je optuži za sopstvene zločine.

To je policiji i istražiteljima skrenulo pažnju i na slučaj Gaje Prokina, imućnog udovca iz sela Ilandža, koji je, iako u šezdesetim godinama, bio zdrav i snažan čovek. Tokom boravka u Americi stekao je pozamašno bogatstvo, koje je podelio dvojici svojih sinova, ali je deo zemlje obećao i svom sestriću Milanu Milankovu, ali tek kada umre.
Milanu, a naročito njegovoj ženi Ljubinki, žurilo se da ujak Gaja što pre ispuni obećanje, pa je angažovana i nadaleko poznata baba Anujka. Ispostavilo se, međutim, da je Ljubinka bila i jedna od najbližih babinih saradnica, pa je u međusobnom prepucavanju i optuživanju na sudu klupko počelo samo da se odmotava. Počele su silne ekshumacije na okolnim grobljima, a u posmrtnim ostacima većine pokojnika pronađene su otrovne čestice arsena i žive.

Prikupljeno je dovoljno dokaza da se baba konačno suoči s posledicom svojih zločina, a optužnicu je potkrepilo i svedočenje Savete David, koja je želela da se osveti babi zbog višegodišnjeg rada kod nje, za koji, ispostaviće se, nije dobila ni dinara.
Ipak, baba je sačuvala glavu ponajviše zahvaljujući starosti. U trenutku kada je osuđena na 15 godina robije u požarevačkoj tamnici, imala je više od 90 godina i niko nije verovao da će iz zatvora izaći živa. Ipak, pokazala se žilavijom nego što se pretpostavljalo, puštena je posle osam godina i vratila se u Vladimirovac, gde je i umrla dve godine kasnije, navršivši čitav vek.