ŽENA KOJA JE RASPLAKALA SRBIJU ZA NAŠ PORTAL: NATO bomba me bacila pet metara, ČUDO ŠTO SAM UOPŠTE I ŽIVA

Sunčan dan pretvorio se u sivilo. Sve što sam videla u tom trenutku bio je gust dim. Bomba me je bacila pet metara. Strah, panika i žurba da bi mi spasli život slika je koju pamtim i dan-danas.

Ovako je ispovest za Republiku započela Bojana Žarčanin, žena koja je govorom u Kraljevu, na obeležavanju Dana sećanja, rasplakala celu Srbiju. Ona je 1999, za vreme zločinačke NATO agresije ostala bez noge nakon što je bomba pala u dvorište njene porodice.

- Bio je 1. maj. Dan je bio nikad lepši. Sunce je sijalo, imam utisak, nikad jače. Svi smo porodično krenuli do obližnje livade da obiđemo pčelinjak i provedemo vreme napolju. Imala sam 14 godina, bila sam dete, željno igre, polja, osmeha. Svetlost koja je tog dana sijala odjednom se pretvorila u tamu. Začula se snažna eksplozija, dve bombe su pale između kuća, a ja sam od detonacije odletela pet metara. Sećam se jecaja, kuknjave, padanja. Okretala sam glavu samo da vidim da li su moji svi tu, da li su živi. Nisam znala u tom trenutku šta mi se dešava, nisam slutila da ću ostati bez noge - priča Bojana, koja je tada imala 14 godina.

Foto: Tanjug/AP

VOJNIK SPASILAC

Vremena nije bilo ni da se pozove Hitna pomoć.

- Sećam se da je strina bila prva koja mi je pritrčala. Uvila me je u ćebe i pošto nije bilo vremena da zovu Hitnu pomoć, uzeli su auto od komšije koji drži obližnji restoran da bi me odvezli do prve ambulante. Tu kreće pravi haos. Morali su da me prebace u Kraljevo, što je u tom trenutku bilo neizvodljivo s obzirom na to da je put bio razoren, zbog čega se stvorila velika kolona - seća se Bojana.

Opisala je kako je ključnu ulogu u tom trenutku odigrao jedan vojnik koji je krenuo na Kosovo, zahvaljujući kom je stigla u bolnicu u Kraljevu.

- Kada je video šta se dešava, vojnik je samo rekao: "Dajte meni to dete, ja ću da je prebacim." Uzeo me u naručje, ubacio u auto i odvezao do hirurškog bloka, gde je krenula operacija, saniranje, a zatim i amputacija noge. Taj trenutak mi je bio pretežak - govori Bojana.

Kaže da je samo čudom preživela:

- Mesec dana nakon toga otišla sam u Beograd na oporavak, a nakon toga u Francusku. Za odlazak u Francusku najveću zahvalnost moja porodica i ja dugujemo Milanu Pavloviću, Srbinu koji živi u Francuskoj i koji mi je obezbedio da tamo boravim i oporavljam se. On se trudio da ispuni sve moje dečje želje. Plaćao je moje lečenje i, mogu slobodno da kažem, činio je sve da bih taj težak period najlakše prebrodila.

GEREL UZ SRCE

Bojana kaže da nije samo ona povređena za vreme bombardovanja već i članovi njene porodice.

- Povređeni su i moj brat, koji i dan-danas ima gerel pored srca, ali i otac i stric, kom je geler probio plućno krilo. Danas kad se sećam svega, jako mi je teško. Želela sam sve to da potisnem, sakrijem, da nestane. Ali život nije crtež na hartiji koji možemo tek tako da obrišemo - ističe Bojana.

Kaže da danas oseća nelagodu na sam pomen NATO, saoseća se sa žrtvama u Ukrajini i nikome ne želi da proživi ono što je ona.

- Na sam pomen NATO osećam nelagodu, animozitet. I sada, dok gledam i slušam šta se dešava u Ukrajini, mogu da se poistovetim s tim ljudima jer znam kroz šta smo sve mi prošli. Ono što bih poželela je samo da rata ne bude - ispričala je Bojana.