DALMATINKI STANKOVIĆ MILETIĆ 1995. U NIŠKOM PORODILIŠTU POKUŠALI DA UKRADU BEBU! Evo kako ih je nadmudrila!

Foto: Printskrin

 

Ona s ove vremenske distance može da govori, ali je i dalje malo brižnija majka od ostalih za svoje četvoro dece, a od kada se zbila njena agonija.

U ispovesti Kuriru ističe da je tih 48 sati nemoguće zaboraviti.

- Kada sam rodila devojčicu sve je bilo u redu. Doneli su mi je da je podojim, sva srećna sam se čula sa mužem. Kolale su razne priče tada, ali ja nisam marila za njih. Sledećeg dana, očekivala sam bebu da mi donesu, ali niko je ne dovodi. Hajde, pomislim, zdrava je možda su je oni nahranili pa ću popodne da je vidim. Popodne pitam, raspitujem se kada će da mi je dovedu. Ma, svi se prave kao da se nisam porodila. Tada me uhvatila panika. Zahtevala sam da mi odmah donesu bebu. Ne pitajte me o vremenu. Ne znam koji je period prošao za sve to vreme. U svakom slučaju, bebe nema - počinje priču ova žena koja pretpostavlja "da su videli da je četvrto dete pa su mislili da je neželjeno.

Ona je bila u potpunom šoku kada su porodilji pored nje ponudili papir koji su ona i suprug trebali da potpišu kako se odriču deteta, jer je rođeno sa mentalnim smetnjama.

- Gledam i ne mogu da verujem. Mislim da se zvala Ana ta ženica koja je ležala pored mene. Doktorka J.P. koja nas je vodila rekla joj je: "bebi pada glavica, rođeno je sa mentalnim poremećajem. Vi ste mladi, imaćete još dece...". Ja tu viknem da svakoj bebi pada glavica kada se rodi, da proveri porodilja sve to, ali ne. Ona i njen suprug su to potpisali, a ja sam i dalje zahtevala da vidim svoju bebu. Onda mi je ta doktorka odbrusila: "tebi bi bolje bilo da ćutiš". I dalje sam u agoniji i sve mislim da bebu već nisu odneli. Niko mi ništa ne govori, sestre uplašene, neće ni da razgovaraju sa mnom. Onda ja onom karticom za telefoniranje zovnem muža iz porodilišta, a sve da me čuju u doktorskoj sobi. I kažem mu glasno da ceo hodnik odzvanja, da hitno zove policiju jer mi bebu ne donose nekoliko časova. Ma ništa, ni posle toga se niko nije pomerio - objašnjava ona.

Pala je noć, a tada se ova pesnikinja odlučila da sama, onako slaba i iznemogla, ode po bebu.

- I to bi zaista učinila, ali kako proći u bebi blok, a da ne podignem uzbunu. Samo molim boga da je nisu odneli. I onda, jedna čistačica, izuzetna žena mi kaže: Ne brini, beba je dole, dobro je, kada poodmakne noć, pokušaću da ti je donesem. I tako je i bilo. Nikada neću da zaboravim trenutak kada mi je donela. To su i neverovatni, i strašni i prelepi trenuci. Od tada sam prigrlila bebu i bila sam spremna da dovedu obezbeđenje da mi je otmu. Nisam je ispuštala iz naručja. Odmah ujutru sam tražila otpust iz bolnice i najteže mi je bilo da ne zaspim. Nisam spavala ko zna koliko sati jer bi mi je tada odneli. Očekivala sam bilo kakvu reakciju doktora, sestara, obezbeđenja, ali ne. Papir za otpust sam dobila i otišla kući sa suprugom - priča u svojoj ispovesti ova majka sada već odraslih i svojih ljudi.

Doktorka koja je vodila njenu trudnoću iz niškog porodilišta, kako nam Dalmatinka, priča odavno je umrla. Ponosna je danas na svoje četvoro dece u koje i dan danas, ako su odrasli, gleda i brine s velikom pažnjom.