Dunavska Atlantida kod Kladova: Misterija potopljenog ostrva Ada Kale
Ada Kale bilo je rečno ostrvo na Dunavu, poznato pod turskim imenom, pod kojim je i otišlo u istoriju. Nalazilo se 4 kilometra nizvodno od Tekije, na mestu gde Dunav naglo, pod skoro pravim uglom skreće ka Kladovu. Dugačko 1750 metara a široko jedva 500, vekovima je bilo strateško mesto oko koga su se otimali svi osvajači, jer onaj ko je kontrolisao ostrvo, kontrolisao je plovidbu donjim tokom Dunava.
Većina nas je još u školi, na časovima istorije, za ostrvo prvi put čula u lekciji o Prvom srpskom ustanku.
Ovde su, naime, prebegle zloglasne beogradske dahije kad je podignut Prvi srpski ustanak. Lokalnom upravitelju Redžep-agi se to izgleda nije dopalo, jer je dojavio Karađorđu i predložio zajedničku akciju protiv dahija.
Karađorđe šalje vojvodu Milenka Stojkovića i 27 njegovih momaka koji zajedno sa 50 Redžep-aginih ljudi uspevaju da posle višečasovne borbe savladaju dahije, pobiju ih, odseku im glave koje odnose veziru u Beograd.
Koje je sve priče ovo malo ostrvo odnelo sa sobom duboko u Dunav?
U mračnom srednjem veku traju stalne borbe za prevlast na Dunavu, pa se na Ada Kale smenjuju Ugari, Turci, Mongoli, Bugari… U jednom trenutku je čak despot Stefan Lazarević, kao mađarski vazal bio upravitelj ostrva. Početak izgradnje se vezuje za Austrijsko-Osmanske ratove. Princ Eugen Savojski je 1717. osvojio ostrvo i tada počinje izgradnja tvrđave Karolina, a na srpskoj obali “Fort Elisabeth“, imenovan po austrijskoj carici, supruzi kralja Mađarske, Karla VI. Turci sve vreme opsedaju tvrđavu i konačno je osvajaju 1738.
Ko su bili stanovnici Ada Kale?
Tadašnji popis stanovništva, otkriva vrlo šaroliku etničku strukturu na ostrvu. Posle Berlinskog kongresa 1878. ostrvo je vraćeno Austro-Ugarskoj, a po okončanju Prvog svetskog rata stanovništvo se izjasnilo za pripajanje Rumuniji.
Zahvaljujući svom položaju, stanovništvo sve vreme održava bliske trgovačke, švercerske, obaveštajne i druge veze sa obe obale i zbog toga je svaka vlast na ostrvu davala izvesne carinske i poreske povlastice. Posle Prvog svetskog rata, zahvaljujući blagoj skoro mediteranskoj klimi, koja omogućava raznim biljnim vrstama da uspevaju (između ostalog i maslinama), kao i arhitekturi i duhu osmanskog carstva u srcu Evrope, ostrvo posećuje veliki broj turista.
Ekonomski, ostrvo ulazi u period blagostanja. Izvozi se na daleko čuveni ratluk. Ljudi dolaze da uživaju u slatkišima kao što su alva, džem od ruža i smokava, tu su i poznate nargile… Na ostrvu radi fabrika cigara, koje se po kvalitetu mere sa kubanskim, a omiljene su rumunskom kralju Karolju, kao i većini evropskog džet seta između dva rata.
Stanovništvo, njih oko 800, živi u miru i slozi, svi se pomažu, nema krađa, kuće se ne zaključavaju. Imaju i lokalni fudbalski klub. Sve dok im 1963. nije rečeno da će ostrvo biti potopljeno.
Gde su otišli ljudi izgubljenog ostrva?
Tvrđava se, kamen po kamen rastura i prenosi na ostrvo Šimijan, 18 km nizvodno, gde se delimično rekonstruiše. Groblje je takođe preseljeno na Šimijan. Ostale građevine su pre potapanja minirane i srušene, da ne bi ometale plovidbu.
Ali, ljudi su otišli daleko, neki u Tursku, neki u Jugoslaviju, a neki u Rumuniju, noseći u sebi tugu i nostalgično sećanje na malo ostrvo sa hiljadu priča, koje je na kraju i samo postalo samo legenda, zauvek skrivena u vodama Dunava.
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Komentari (1)
Smail
16.07.2020 09:21
covjek je najveca stetocina. unistio je nesto mnogo vrijedno zauvjek