TRI SATA AGONIJE: Teško da će Beograđani ikada zaboraviti tu svežu i oblačnu letnju noć

Bila je sveža letnja noć kada je Beograđane, nešto iza ponoći, probudio jak huk avionskih motora. Samo godinu dana nakon ukidanja sankcija našoj zemlji i NATO intervencije u Republici Srpskoj, zastrašeni mogućnošću novog bombardovanja, mnogi su požurili na prozore i terase. A ono što su tada videli zaustavilo im je dah.

Pred njihovim očima leteo je poveći avion, bez ikakvih svetala i obeležja, dramatično nisko. U pojedinim delovima grada "lizao" je krovove solitera, dok je u drugim bio tek na visini trećeg ili četvrtog sprata. Dramu su dodatno povećavali talasi guste magle koji su se sve brže dizali.

Agonija trajala tri sata

Prošlo je 28 godina od jedne od najvećih avionskih nesreća u Srbiji. Tog 19. avgusta 1996, na njivu nadomak Surčina, srušio se ruski transporter "Iljušin" i sa sobom odneo 12 ljudskih života. Međutim, ponajviše zahvaljujući prisebnosti pilota, izbegnuta je neuporedivo veća tragedija. Bio je to epilog agonije koja je na nebu iznad Beograda trajala duže od tri sata.

Avion u vlasništvu ruske kompanije "Sper erlajns" poleteo je iz Jekaterinburga dan ranije. U srpsku prestonicu stigao je prazan, s namerom da ovde preuzme teret, automobilske gume, signalne rakete i sportsku opremu za automobile. Krajnje odredište bila je Malta, ali roba nikada nije isporučena. Štaviše, njena sadržina se i danas smatra kontroverznom, odnosno i dalje je sporno šta je zaista utovareno u transportni deo letelice. Mnogi veruju da od tog odgovora zavisi i pravi uzrok pada aviona.

"Iljušin" je uzleteo sa surčinske piste 11 minuta i 27 sekundi iza ponoći, a prva informacija bila je da je avion uzleteo normalno, sa svim potrebnim parametrima. I to je jedino što je bilo normalno. Crna kutija koja je pronađena nakon katastrofe pokazala je da je odmah nakon toga posada izgubila svaki kontakt s kontrolom leta. Nedeljnik NIN je u broju od 25. oktobra 1996. objavio razgovor pilota:

- PAR 3601, da li čujete Beograd?

Na ovaj poziv niko nije odgovorio, ali je zabeležen nastavak razgovora.

- Nijedno sredstvo ne radi - rekao je inženjer leta.
- Akumulatori mi pokazuju nulu na amperatoru - oglasio se radista.
- I daljinometar ne radi - kazao je navigator.

Avion se našao u vazduhu praktično bez i jednog instrumenta, struje i osvetljenja, u oblačnoj, maglovitoj noći. U tom trenutku počela je i drama desetoro članova posade i dva putnika, od kojih je jedan bio i Miško Đorđević, vlasnik utovarene robe.

Pretpostavlja se da je u tom trenutku avion već bio iznad Valjeva i da bi, možda, bilo bolje da su piloti nastavili dalje u potrazi za pogodnijom pistom za prinudno sletanje. Uprkos tome, okrenuli su nazad, za Beograd, gde su se vremenski uslovi dramatično pogoršavali.

Tek će kasnija istraga utvrditi da je do potpunog prekida napajanja elektroopreme, nekih uređaja i sistema za ispuštanje stajnog trapa, došlo već nakon tri minuta leta i da su piloti duže od tri sata nadletali Beograd u bezuspešnom pokušaju da bilo gde slete. Njihovu dramu, s prozora i terasa, u direktnom prenosu pratilo je i nekoliko hiljada Beograđana.

Sedam pokušaja sletanja

Da se nešto strašno dešava s ruskim avionom shvatili su i u Surčinu, gde je Kontrola leta odmah zabranila sva sletanja, poletanja i preletanja u zoni aerodroma. U međuvremenu, letelica je ciklično nadletala preko Vračara, Novog Beograda, Zemuna, Surčina, Banovog brda, Kumodraža, leve obale Dunava... U svakom trenutku mogao se srušiti na bilo koji naseljeni deo grada.

Naši sugrađani i danas pamte ovu užasnu noć kada im je brundanje motora paralo uši, a metalna grdosija teška nekoliko desetina tona letela tik iznad glava. Naknadna istraživanja pokazala su da je vazduhoplov na mnogim mestima leteo tek nešto više od 300 metara iznad tla, a na pojedinim i jedva stotinu. Ali užas Beograđana nije bio ni približan užasu koji su u tom trenutku osećali putnici i članovi posade nesrećne letelice. Suočeni s bliskim krajem i mogućnošću da sa sobom povedu još ko zna koliko civila, očajnički su tražili pogodan teren gde bi pokušali da slete. A takvih pokušaja, ispostavilo se, bilo je čak sedam.

Konačno, u 3.14, "Iljušin" je zaorao kukuruze nadomak Surčina, na svega 800 metara severoistočno od aerodromske piste. Razbio se u paramparčad i odmah izgoreo. Ostao je neoštećen tek repni deo. Da nema preživelih, bilo je jasno na prvi pogled.

Eksplozija se čula širom Beograda, a spasilačke ekipe zadugo nisu mogle da priđu užarenoj buktinji, ponajviše zbog brojnih naknadnih eksplozija i čudnog rikošetiranja. Upravo to je pobudilo sumnje da je u avionu bilo svega osim automobilskih guma i sportske opreme. Portparol avio-kompanije izjavio je da njihov avion prevozio 14,5 tona raznih mašina i pola tona signalne opreme, ali je neko iz Rusije objasnio da je ipak bila reč o raketama?!!

Prema pisanju Njujork tajmsa, avion je ilegalno prevozio zabranjeni teret za Libiju, koja je tada bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija, ali su naši organi ostali pri stavu da je reč o teretu u kome nije bilo ničeg spornog. Naravno, sve ovo pobudilo je sumnje da uređaji nisu sami zatajili, već da im je u tome neko pomogao još dok je letelica bila prizemljena na surčinskom aerodromu.

Prošlo je gotovo tri decenije od ove nesreće, ali se ni danas ne zna ništa više od onoga što je tada saopšteno. Jedino je poznato da je dvanaestoro ljudi platilo danak nečijih interesa. Čijih i kakvih, verovatno, nikada nećemo saznati.

 

BONUS VIDEO: