KARABURMA JE UKLETO MESTO: Nakon pogibije dečaka, otkrivamo da je upravo ovaj deo BEOGRADA - TAČKA SMRTI!

Foto: e-stock/D. MILENKOVIĆ

Karaburma

Dok se Beograd u drugoj polovini 19. veka razvijao na Terazijskom grebenu, spuštao se na Savu i Dunav, dok su u centru šetale dame i gospoda, na periferiji živeli oni siromašniji, a uz reke bujala industrija, jedan deo grada bio je “skrajnut”, zastrašujuć i nimalo prijatan za šetkanje – Karaburma.

Karaburma je, dakle, stari deo grada, ali od vajkada poznat po krvi.

Tamo, na začelju grada, gde niko ne zalazi, od sredine 19. veka pa sve do 1903. nalazio se brisani prostor, neuredan i neugledan, kraj u kom su padale glave. Neravna zemlja ukazivala je na poslednje dane osuđenika – izbačenih iz društva, bez prava na dostojno sahranjivanje, samo zatrpanih tu, na Karaburmi.

Bilo je to gubilište, mesto gde su se izvršavale smrtne kazne.

Dan kada se streljanje vršilo bio je paradni. Nije se tad marilo za neku etiku prema prestupnicima. To je više bio javni linč, nego kazna.

Jer, kako drugačije nazvati mesto na kom se okuplja hrpa Beograđana, čak i dece, koji su došli da vide samo jednu stvar – kako izgleda streljanje, poslednji pogled ubice koji se suočava sa sopstvenom smrću.

Pucanj koji bi odjeknuo značio je njegov kraj. Masa bi otišla kući, ispunjenih duša, srećna što se neko od njihovih nije našao na tom mestu i u veri da je pravda zadovoljena, piše Kaldrma.

To je postalo avetinjsko groblje. Sveža ili utonula zemlja krila je kosti zločinaca. Bez imena, prezimena, krsta, godine rođenja i smrti.

Pa ipak, bilo je izuzetaka. U nekim slučajevima rodbini je bilo dozvoljeno da ubijenom članu postavi obeležje. Jedan kamen je, tako, na ovom sablasnom mestu postavljen jednom od 14 zaverenika streljanih 1868. godine zbog atentata na kneza Mihaila Obrenovića.

I sam naziv Karaburma slutio je na zlo. Premda se veruje da je toponim nastao od turskih reči “kara” i “burma“, odnosno “crna rupa“, izvesnije je da je to verovanje povezano sa zlom sudbinom ovog kraja, budući da se ranije zvala “Kajaburma” i što je značilo “stenoviti/kameni greben ili rit” na turskom jeziku.

Izgovoriti reč “Karaburma” izazivalo je neku vrstu jezu. “Završićeš na Karaburmi“, to je bilo gotovo pretnja.

Karaburma kao sudbina zločinaca i prestupnika, vremenom je postala i predmet sujeverja. Pričali su neki da su baš tu videli utvare, a Karaburma je ostalo pusto mesto sve do novih talasa urbanizacije Beograda. Zanimljivo je da je to mesto određeno i za prvu veliku klanicu, kafileriju…

Tokom iskopavanja 1912. i 1925. godine ovde su nailazili na kosti onih koji su stradali pod silom zakona.

Iskopan je i grob četrnaestoro zaverenika, čije je pogubljenje ostalo u kolektivnoj svesti mnogih Beograđana. Priča se da je po njihovom smaknuću 1868. godine Karaburmu zahvatila jaka oluja, a da su baš u tom kraju pucali gromovi. Narod je verovao da je grom pogodio baš njihov grob, kao izraz božje kazne.

Posebna i strašna ironija sudbine bilo je to što je na nekadašnjem gubilištu 1936. godine izgrađena prva beogradska kafilerija: ista lokacija postala je ponovo, posle tri decenije, mesto nasilne smrti, ovaj put nesrećnih pasa koji su tu ubijani nakon što bi ih šinteri pokupili sa beogradskih ulica.

U početku Karaburma je bila naselje siromašnih, koji se nisu lako mirili sa činjenicom da žive u naselju sa ozloglašenim imenom. Danas, ime Karaburma ostalo je svojevrsni beogradski simbol, ali niko se ne seća smaknuća, pobunjenika, niti ovo ime vezuje za takve mračne radnje koje su se u istoriji dešavale. Gusto naselje se širilo i danas je to jedno od najvećih u Beogradu.

A područje uz Dunav još čeka svoju urbanizaciju – neformalna naselja ispod Pančevačkog mosta i neuredno područje u koje niko ne zalazi, kao da i u 21. veku čuvaju “duh” zloglasne Karaburme.

Nekako, kao da ne biste dalje od tačke na kojoj vidite naziv ulice – “Klanički kej“.