"ČITAVE LOKVI KRVI SU OSTALE IZA DECE, MAJKA NAŠLA MRTVOG SINA": Milica Ivković govori o agoniji roditelja ubijenih i ranjenih i užasu koji je zatekla na mestu zločina u Duboni

Milica Ivković(35) iz Dubone jedna je od prvih osoba koje su stigle na mesto zločina gde je troje mladih ubio monstrum Uroš Blažić(22), a troje teško ranio 4. maja u Duboni. Blažićevim hicima usmrćeni su brat i sestra Kristina(19) i Milan Panić(22) i njihov drug Dalibor Todorović(25).

Potresno svedočenje, ova hrabra žena za Republiku, dala je pored postelje sina Ivana Ivkovića (17) koji se sedam meseci nalazi u bolnici od višestrukog ranjavanja iz Blažićevog kalašnjikova. Osim rana na telu, Ivan nosi i rane na srcu i duši jer je u masakru pred svojim očima izgubio najbolje prijatelje Kristinu i Milana. 

Foto: Milica Ivković je uz sina Ivana sve vreme kao njegova najsnažnija podrška

Slike od večeri masakra u kojem je Blažić krvavi pir nastavio u Orašju gde je usmrtio šest momaka i ranio deset mladih, Milicu progone neprestano dok se bori za oporavak sina, operisanog ponovo ove nedelje. Njemu je u četvrtak urađena dupla fiksacija noge i on se oporavlja u Kliničkom centru Srbije. 

Iako je okrenuta ka budućnosti i zahvalna bogu za svaki pomak na bolje kod Ivana, kao i drugih ranjenih, hrabra majka Milica se potpuno slomi dok prepričava najtežu noć u svom životu. 

- Dvoje mladih gore iz Dubone, muž i žena su prvi stigli do školskog dvorišta kad su čuli pucnjavu. Zvali su nas i mi smo odmah krenuli. Ne dao Bog nikada da neko onaj i onakav prizor vidi. Deca su ležala, vidiš da su krvava, da ne daju znake života. Mene su doveli do sina koji leži na zemlji, ali komunicira - priča Milica. 

O agoniji oca koji traži 25-ogodišnjeg sina Dalibora Todorovića , a majka ga pronalazi mrtvog, Ivkovićeva svedoči očiju punih suza.

Foto: TV Prva

- Miša traži sina Daču Dalibora svuda. Obišao je krug oko škole i priskače u pomoć mom mužu da prebace našeg sina preko ograde do kola jer vidimo da krvari užasno, krv ide kao iz česme. Čitave lokve krvi su ostale iza dece. Prebacili su Ivana, a u tom istom momentu Danijela nalazi sina Daču ispod klupe. To je nešto najpotresnije što sam videla - rekla je i slomila se. Sa obe ruke briše suze i nastavlja da prepričava paklenu noć. 

- Hitna pomoć u Mladenovcu, kojoj smo ranije svašta zamerali, te noći je odradila lavovski posao i to sa jako malo stvari koje su imali, oni su uradili maksimum maksimuma što se moglo - ističe ona. 

Kaže da su lekari i sestre te noći pokazali nadljudski napor i da je svako svakome pritekao u pomoć. Povređeni momci i devojke pristizali su u Hitnu sa svih strana. Neke su ostavili u Smederevu, a drugi su transportovani za Beograd. 

- Umesto za infuziju, koristili su deo za katater. Svi su davali 100 posto sebe. U jednoj prostoriji su pokušavali Daču da reanimiraju, u drugoj je bio čovek pogođen u mošnice, ispred dečko iz Krsne kojem su skinuli veš i vidi se rupa od metka. To je stvar koja je nas dočekala u Hitnoj. Sa Dačom su stigli pre nas nekoliko minuta  iako smo mi prvi krenuli iz Dubone, zato što smo mi morali pažljivo da prelazimo preko ispupčenja na putu, ležećih policajaca i slično da ne bi auto odskakao, pa da Ivana boli još više. Trpeo je strahovite bolove. Kola sa Dačom su nas pretekla ne bi li uspeli da ga ožive i spasu - prepričala je Milica. 

Šokirana žena se zaprepastila kada je u Mladenovcu videla mlade devojke koje su teško ranjene u istom masakru.

Foto: Foto Privatna arhiva/Ustupljene fotografije

- Kad smo kretali za Beograd,i ostalo je samo da zatvore vrata na kolima i pođu, stigla je mala Andrijana iz Orašja koju znam tako što je njena sestra udata za familiju moje zaove. Zgranula sam se i pitala : "Zar i ti?!Kaže mi : "I ja sam tetka Milice".  Ušla je i ona u sanitetsko vozilo i odmah su krenuli za Beograd. Sa mojim sinom je bio ujak, moj brat Miloš koji je zdravstveni radnik - ispričala je Milica.

Ona je sa suprugom sledila kolima Hitnu pomoć i borila se sa teškim osećanjima i najtežom strepnjom i neizvesnošću.

- Dva tri puta sam zvala brata da ga pitam kako je Ivan, jer nisam verovala da će moj sin da preživi. Mi smo bili potpuno umrljani krvlju svog sina i to nas je obeshrabrivalo, jer mu je i dalje tekla krv. Išli smo kolima za njima i strahovali od smrti. Rekla sam mužu: "Ja ne verujem da će on da izdrži". Dva puta zovem brata i pitam ga : "Je li živ"? - gutajući suze govori Ivanova majka.

Kaže da nije imala snage da plače i da joj je neshvatljivo kako je uspela da ostane pribrana te noći.

 - Suze su išle same. Muž i ja smo od svih roditelja povređenih bili nekako najpribraniji valjda zato što smo znali da ne smemo da paničimo i da u tom slučaju nećemo biti od koristi, a moralo se pomagati.  

BONUS VIDEO