VEZIVAO SAM MRTVIMA RUKE, NOGE I VILICU! Potresna ispovest Marka Đedovića o TEŠKOM životu na Kosovu i borbi za PREŽIVLJAVANJE!

Vodielj Marko Đedović uvek je transparentno govorio o svom privatnom životu, te ne krije i da je tri puta počinjao svoj život iz početka. On je u svojoj ispovesti otkrio da je bio na Kosovu i Metohiji u vreme martovskog pogroma, kako se život u Mitrovici vraćao u normalu, kao i zašto je odlučio da se više ne vrati na Kosovo.

- Nakon završene srednje škole počeo sam da radim u Zdravstvenom centru Kosovske Mitrovice i tada sam život naučio da gledam na drugačiji način. Teško sam podneo kada je prvi put preminuo pacijent u mojoj smeni i tada sam želeo da dam otkaz. Međutim, samo sedam dana nakon toga bilo mi je normalno da s kolegama vezujem preminulima ruke, noge i vilicu kako bismo ih pripremili za pogreb - priča Marko i dodaje:

Foto: youtube.com/AmiG Show

- Nije lako umiranje i postoje ljudi kojima je veoma teško da ispuste dušu. Druga istina je da je ljudski život sa stanovišta medicine jako jeftina stvar. Izgubiš empatiju, ali je to jedini način da spaseš sebe. Kao što rekoh, nije tako lako umreti, a postoji jedan slučaj koji je ostavio trajne posledice na mene. U bolnicu je došao momak koji je živeo u zabačenom selu u blizini Šar-planine. Bio je godinu dana mlađi od mene, a nije znao ni šta je televizor. Znao je samo da ima majku, životinje i da mu je otac umro. Doveden je jer je imao probleme sa stomakom, a dijagnostikovan mu je tumor testisa koji je metastazirao na bešiku i to su mu bili poslednji dani života koje je proveo na odeljenju. Bilo mi ga je žao i provodio sam dane s njim. Donosio sam mu svoju garderobu, izvodio ispred bolnice u šetnju, sedeli smo, pričali... Želeo sam da poslednje trenutke provede najbolje što može. Jednog jutra sam došao na posao i zatekao prazan krevet u sobi u kojoj je ležao. Samo sam se okrenuo, otišao sam kući i javio kolegama da sam na godišnjem odmoru. Tri nedelje sam proveo ćuteći. U tim trenucima sam se ljutio na boga, ljude, pravdu... Rekao sam da se više nikada neću vezivati za pacijente na takav način. Naravno, u tome nisam uspeo - rekao je Marko.

Otkrio je da ga je jedan poseta Čaču naterala da ode sa Kosova, ali ni tu nije dugo ostao.

- Nakon nekog vremena, shvatio sam da ni u Čačku ne pripadam. Okolina je počela da vrši pritisak na mene, s pitanjima kada ću da se ženim, da dobijem dete, odnosno kada ću da ispunim norme koje su se njima podrazumevale. Mnogo puta sam život uzimao u svoje ruke i sve je ispadalo baš kako treba. U 25. godini mi je pukao film i rekao sam babi da idem za Beograd, i da mom ocu ništa ne govori. Ona mi je dala novac, a i ja sam imao sitnu ušteđevinu. Našao sam stan na Banovom brdu, u suterenu, a imao sam dovoljno novca za hranu i za dvomesečnu kiriju. Otac je u Čačku imao firmu koja se bavila izradom poštanskih sandučića i odlučio sam da se angažujem u tom poslu, ali u Beogradu. Išao sam od vrata do vrata i nudio poštanske sandučiće za 1.000 dinara i od toga sam živeo - otkriva on:

Foto: youtube.com/AmiG Show

- Posle nekog vremena, uz pomoć poznanstava koje sam stekao počeo sam da radim kao novinar. Nedugo zatim, ukazala mi se prilika da uđem u rijaliti, nakon čega se moj život promenio iz korena. Zahvalan sam Beogradu i to je grad u kojem bih želeo da umrem, ovo je najlepši grad na svetu i nikada ne bih živeo na drugom mestu.

Iako je završio fakulteti, priznaje da to nije planirao.

- Završio sam osnovne studije na Fakultetu političkih nauka, smer socijalni rad i socijalna politika, a potom sam i magistrirao. Najpre nisam želeo da studiram, ali smatram da sam odabrao najbolji fakultet za sebe. Tačnije, moja majka ga je odabrala. Ona mi je predala dokumenta i samo mi je jednog dana donela skripta. Položio sam prijemni, bio sam drugi na listi i upao sam na budžet. Budući da sam tada živeo u Mitrovici, morao sam da upišem vanredno jer nisam mogao prisustvujem svim predavanjima - priča on za Alo i otkriva da je znao da neće biti socijalni radnik:

Foto: youtube.com/AmiG Show

- Iako sam završio fakultet, nikada nisam imao nameru da radim kao socijalni radnik. Posao je veoma ozbiljan i ne zavisi samo od tvog znanja. Svedoci smo slučaja kada je otac ubio majku i dete ispred Centra za socijalni rad, tako nešto ne bih preživeo. Ne daj bože da donesem lošu odluku i dodelim starateljstvo roditelju koji nije podoban, ne bih mogao da živim s tim.

BONUS VIDEO: