Detinjstvo iz pakla koje je potreslo planetu! Šokantan slučaj zlostavljanja male Meri promenio je zakone u celom svetu! (VIDEO)

Da ste živeli u Sjedinjenim Državama kasnih 1860-ih, i da ste imali kućnog ljubimca, morali biste da pazite kako se ponašate prema njemu. Da ste ga tukli ili zanemarivali, tada novoformirano Američko društvo za prevenciju okrutnosti prema životinjama bi vam ga oduzelo, a onda bi vas kaznili. U nekim slučajevima, mogli ste da završite i u zatvoru.

To je dobro, ali začudo, to isto ne može da se kaže za premlaćivanje, zanemarivanje ili maltretiranje dece; prema engleskom običajnom pravu ona su se manje-više smatrala vlasništvom oca.

I ne samo to, udaranje dece se smatralo ispravnim – čak i hrišćanskim.

To su bili principi po kojima je većina roditelja živela, a brutalno premlaćivanje je bilo uobičajeno bar do kasnih 1800-ih - a verovatno i nakon toga.

Tako je izgledao Njujork u martu 1864. godine, kada je u njemu rođena Mari Elen Vilson. Njen otac, Tom Vilson je umro ubrzo nakon što se ona rodila, a majka Frensis, koja je iznenada ostala bez muža i novca, našla se u teškoj situaciji. Morala je da počne da radi i nije imala vremena da odgaja ćerku, te ju je ostavila u pansionu Marte Skor.

To je neko vreme funkcionisalo, međutim, kako se Frensisina finansijska situacija pogoršavala, ona je sve više radila i nije imala vremena da posećuje ćerku, a počela je da kasni i sa plaćanjem pansiona. Meri Skor, koja nije imala nameru da odgaja tuđe dete o svom trošku, odvela je Meri Elen u New York City Department of Charities, neku vrstu tadašnjeg prihvatilišta.

Kada je Fransis konačno stala na noge i vratila se po svoju ćerku, u pansionu su joj rekli da je dete umrlo, piše Stil.

Usvajanje 

Odeljenje u koje je smeštena devojčica su dete doživeli kao još jednu prosjakinju koja će da živi od teško zarađenog novca poreskih obveznika. Tada je naišao par Mekormak, koji je tvrdio da su njeni biološki roditelji. Dete im je predato bez mnogo proveravanja i papirologije.

Odeljenje nikada nije tražilo od Mekormakovih bilo kakav dokaz o roditeljstvu. Sve što su bili u obavezi da urade je da se jednom godišnje jave Odeljenju (što su oni, navodno, uradili svega jednom ili dva puta u narednih sedam godina).

Ubrzo nakon što je Meri Elen stigla u svoj novi dom, Tomas Mekormak je umro, a njegova žena Meri se ponovo udala za Frensisa Mekonela i sa Meri prešla u njegov stan u Zapadnoj 41. ulici.

Na ovoj adresi su komšije bile svedoci sudbine male Meri Elen. Nije bila tajna da je hraniteljka devojčicu neprestano tukla, bičevala i sekla, satima zatvarala u orman, prisiljavala da radi teške poslove i da spava na podu. Zabranila joj je i da izlazi napolje tokom dana.

Komšije su često čule Meri Elen kako plače i doziva pomoć dok ju je Meri Mekonel tukla, ponekad i po petnaest minuta u kontinuitetu, bilo kojim predmetom koji bi joj se našao u rukama. Patnje Meri Elen nisu prestajale ni kada njena hraniteljka nije bila kod kuće. Tada bi je ostavila vezanu ili zatvorenom u ormaru.

Eta Viler 

Jedan od zabrinutih komšija iz 41. ulice zamolio je Etu Ејndžel Viler, misionarku koja je radila u toj oblasti, da proveri dete. Pod izgovorom da traži pomoć od Meri Mekonel za brigu o bolesnoj komšinici, Eta Viler je ušla u stan Mekonelijevih da bi videla u kakvom je stanju devojčica.

Iako je bila upozorena na situaciju koju će zateći, ipak se šokirala kada je videla užasavajuće rane, opekotine, modrice i kraste, kao i stare, poluzalečene ožiljke po rukama, nogama i licu devojčice. Meri Elen je bila bleda i zastrašujuće mršava u prljavoj, izlizanoj odeći.

Eta je odmah počela da istražuje pravne mogućnosti kako bi sklonila Meri Elen iz te kuće, ali lokalne vlasti nisu bile voljne da reaguju. Eti je rečeno da je za Meri Elen bolje da bude kod gospođe Mekoneli nego u prihvatilištu. Drugim rečima, rekli su joj da dete treba da bude zahvalno što nije na ulici.

Složene situacije i kreativna rešenja 

Gde god da je Eta išla da traži pomoć susretala sa skepticizmom i birokratijom. Ko je ona da sudi o kaznenim metodama gospođe Koneli?

Eta je bila očajna. Tada joj je nećaka savetovala da razgovara sa Henrijem Bergom, harizmatičnim vođom pokreta za životinje u Sjedinjenim Državama i osnivačem ASPCA.

Berg je uspeo da skrene pažnju javnosti na nekoliko slučajeva zlostavljanja životinja, što je izazvalo gnev kod ljudi, a što je on iskoristio da značajno poveća broj pristalica ASPCA; podstakao brzo usvajanje zakona o pravima životinja i inspiriše stvaranje društava za zaštitu životinja širom zemlje.

Eta se u početku ljutila i govorila da Meri Elen nije životinja, ali je na kraju popustila. Gospodin Berg je bio ljubazan i pravedan čovek sa vezama u mnogim vladinim agencijama.

Pristao je da pomogne. Rekao je Eti da su potrebni dokazi kojima će da potkrepi svoje tvrdnje, a onda će joj on pomoći da izgradi slučaj.

Eta je išla od vrata do vrata kako bi sakupila svedočenja o zlostavljanju Meri Elen, a Berg je poslao istražitelja ASPCA (koji se predstavljao kao radnik koji popisuje stanovništvo) da proveri navode. Zatim je angažovao jednog od advokata ASPCA, Elbridža Tomasa Džerija, da pripremi peticiju i zatraži od suda dozvolu da sklone Meri Elen iz tog stana.

Foto: Printskrin

 

Znajući koliku vrednost ima gnev javnosti za unapređenje cilja, gospodin Berg je kontaktirao novinare Njujork tajmsa, koji su se zainteresovali za slučaj i prisustvovali saslušanjima. U novinama su počeli da se pojavljuju detaljni članci koji su opisivali užasavajuće fizičko stanje Meri Elen. Tako su ubrzo i građani Njujorka postali uključeni u slučaj. Berg i advokat ASPCA su tvrdili da zakoni koji štite životinje od zlostavljanja ne bi trebalo da budu veći od zakona koji štite decu – pojam koji danas može izgledati očigledno, ali nije bilo tako 1870-ih.

Slučaj je zatim predat sudu, a Meri Elen je odvedena iz stana. Meri Mekoneli je izvedena na sud 1874.

Suđenje 

Kada je Meri Elen pozvana da govori, bila je obučena u odrpanu odeću, imala je modrice po celom telu i imala je duboku posekotinu preko levog oka i na obrazu.

Svedočenje od kog je svim prisutnima prošla jeza kroz kosti glasilo je ovako:

- I otac i majka su mi umrli. Ne znam koliko imam godina. Ne sećam se perioda pre života sa Mekonelijevima. Mama je imala naviku da me bičuje i tuče skoro svaki dan. Bičevala me je uvijenim kožnim bičem. Bič je uvek ostavljao crno-plavi trag na mom telu. Sada imam crne i plave ožiljke na glavi koje mi je napravila mama i takođe imam posekotinu na levoj strani čela koju mi je napravila makazama. Udarila me je i posekla; Ne sećam se da me je iko ikada poljubio, mama me nikad nije poljubila. Nikada me nije stavila na krilo i pomilovala ili mazila. Nikada se nisam usudila da razgovaram ni sa kim, jer da jesam, bila bih bičevana. Ne znam zbog čega sam bičevana, mama mi nikad ništa nije govorila dok me je tukla. Ne želim da se vratim da živim sa mamom, jer me ona tuče. Ne sećam se da sam ikada u životu izašla na ulicu.

Meri Mekoneli je proglašena krivom za teški napad i osuđena na godinu dana teškog rada u zatvoru.

Kada je suđenje završeno, sud je smestio Meri Elen u Sklonište za adolescentkinje. Verujući da je ovo neprikladno okruženje za desetogodišnjakinju, Eta je ponovo intervenisala i zatražila od sudije dozvolu da je smeste kod njene majke, Seli Ејndžel. Kada je gospođa Ејndžel umrla, najmlađa sestra Ete Viler, Elizabeta, je preuzela brigu. Od tog trenutka život Meri Elen je bio siguran i stabilan.

Udala se i imala je dve ćerke - Etu, nazvanu po Eti Viler, i Florens. Kasnije je postala hraniteljica mlade devojke po imenu Eunis. Njena deca i unuci su je opisivali kao nežnu i brižnu majku i baku koja je retko pričala o svom ranom detinjstvu.

Dočekala je duboku starost i umrla sa 92 godine.

Zbog slučaja Meri Elen građani su u Njujorku 1874. godine osnovali Društvo za prevenciju okrutnosti prema deci.

Bonus video: