GOLGOTA MEŠE SELIMOVIĆA U SUKOBU S IDEOLOŠKIM ISTOMIŠLJENICIMA! Kad partija spaja i razdvaja!

 

Prilikom gostovanja na jednoj od književnoj večeri u Zagrebu organizatori su proslavljenom jugoslovenskom piscu Meši Selimoviću postavili neobično i krajnje provokativno pitanje: "Zašto se vi, Mehmede Selimoviću, od oca Alije i majke Paše, izjašnjavate i osjećate kao Srbin?"

Pitanje je bilo toliko šokantno da je izazvalo muk u sali, ali se taj muk, rekli bismo, dodatno produbio kada je pisac, staloženo i bez preteranog razmišljanja, odgovorio: "Do 1941. osjećao sam se Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam i zašto sam to."

O nacionalnoj pripadnosti proslavljeni pisac izjasnio se još samo jednom, u svom testamentu (pogledaj antrfile), ali će ostati upamćena i njegova rečenica da je "Srbin slavno biti, ali i skupo".

Foto: youtube.com/printscreen

 

Koliko skupo, možda ponajbolje svedoči primer njegove porodice, koja je teško postradala u jednom teškom, ideološki ostrašćenom, vremenu, u kojem su upravo Selimovići trebalo da posluže nekome za primer?!

Brat mu ostao bez groba

Meša Selimović rođen je u Tuzli 26. aprila 1910. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a 1930. upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Diplomirao je četiri godine kasnije, da bi sve do izbijanja rata radio kao profesor Građanske škole u Tuzli. Još tada se zainteresovao za komunističke ideje, poticao je iz komunističke porodice, ali će ga komunisti, pokazalo se, teško povrediti i unesrećiti.

Komunisti su bili i oba Mešina brata - Šefkija i Teufik. Šefkija je bio šef komande tuzlanskog kraja kom su ustaše popalile sve što je imao, a ženu oterali u koncentracioni logor. Davno se oprostio od nje kada je iznenada, uoči samog oslobođenja, saznao da je živa i da će mu se vratiti. Zatečen i presrećan ovom vešću, požurio je da iz glavnog magacina uzme krevet, orman, sto, stolicu i još nekoliko osnovnih sitnica da bi je dočekao i od potpuno prazne sobe napravio nešto što bi je podsetilo na dom.

Nažalost, njegova ideološka bratija nije imala razumevanja za ljudsku radost. Njegov čin ocenjen je kao teška krađa, a kao otežavajuća okolnost uzeto je i to što je bio partizan i što je poticao iz partizanske porodice?! Nakon brzinskog suđenja streljan je i žrtvovan slepoj, ludačkoj ideologiji, kojoj je, bez sumnje i rezerve, pripadao i njegov brat Teufik.

Naime, Teufik je u tom trenutku bio partizanski komandant i moćna figura u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije ni pokušao da spase brata. Za Mešu je taj gest, čini se, bio strašniji i od samog streljanja, pogotovo što je Šefkija ostao i bez groba, odnosno, što je, kao najveći zločinac, sahranjen na tajnoj lokaciji.

Tragedija brata pratila ga je čitav život. Sredinom šezdesetih godina, pune dve decenije nakon toga, Meša je napisao roman "Derviš i smrt", posvećen upravo stradanju brata Šefkije. Čitav roman je, zapravo, metafora o zarobljenom umu koji je ograničen indoktrinacijom bez obzira na to da li pripada nekoj religiji, partiji ili pokretu.

Foto: Wikipedia

 

Selimović je mogao bez partije, ali se čini da ona nije mogla bez njega. Bavila se njime na svakom polju, i politički i porodično, bavila se i gazila ga. Nakon što mu je oduzela brata, želela je, po svaku cenu, da ga razdvoji i od voljene žene.

Partiju varao s ćerkom kraljevog oficira

Daroslava Darka Božić za njega je bila dar od boga, žena za koju je bio spreman sve da žrtvuje, ali partiji nije bila po ukusu. Pogotovu što je bila ćerka oficira kraljeve vojske, dok je njegova prva žena Desa Đorđić, profesorka fiskulture u tuzlanskoj gimnaziji, bila upravo "drugarica" po meri.

Foto: printscreen

 

Partija i Desanka lako su se sporazumeli da je Mešina nova izabranica obična preljubnica, brakolomka, razaračica doma i nemoralna žena, ali nije bila u partiji, pa tako ni u njihovoj nadležnosti. Meša, međutim, jeste. Bivša žena je bila toliko povređena i osvetoljubiva da je pisac morao da se pravda i pred partijom i pred njenim drugaricama.

Zbog njegovog "slučaja", u proleće 1947, zasedao je i Komitet za kulturu, školstvo i nauku vlade FNR Jugoslavije, pri čemu su mu postavljana nedozvoljena i krajnje neukusna pitanja, u čemu su prednjačile upravo drugarice: "O čemu ste tačno razgovarali, jeste li se ljubili, šta ste još radili..."

Lakrdiju je prekinuo sam Meša, koji je odbio da odgovara na takva pitanja i napustio sastanak, zbog čega je isključen iz partije i otpušten s posla.

Iako je prvobitno bilo predloženo da se kazni samo strogim ukorom, komitet ga je kaznio isključenjem "zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala". U obrazloženju je stajalo i to da neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira.

Selimović je ostao istrajan i spreman da sve žrtvuje za ljubav svog života. Da bi živeo s izabranicom, zauvek je napustio Bosnu i Hercegovinu, koja za njega, čini se, i nije previše marila. Mnogo godina kasnije neko će primetiti: "Ako smo prežalili Savića i Repčića (fudbalere Sarajeva koji su prešli u Crvenu zvezdu), zašto ne bismo prežalili i jednog Selimovića."

Ipak, mnogo godina kasnije Bosna je poželela da ga vrati, ali mrtvog. Naime, nakon smrti, 11. jula 1982, predloženo je da se slavni pisac sahrani u Sarajevu. Ovom zahtevu nije udovoljeno, pa Selimović i danas počiva u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Bonus video