UMRO TEOFIL PANČIĆ!

Preminuo je novinar i književnik Teofil Pančić u 60. godini, piše Vreme. Bio je novinar, politički komentator Radija Slobodna Evropa i kolumnista beogradskog nedeljnika Vreme. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima iz Srbije, kao i s prostora bivše Jugoslavije, te u publikacijama iz SAD, Rusije i drugih evropskih zemalja. Bio je član Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). Živeo je u Zemunu i Novom Sadu. 

Bio je jedan od najvećih intelektualaca sa ovih prostora.

Foto: Tanjug

Objavio je knjige: Urbani Bušmani (2001), Čuvari bengalske vatre (2004), Osobeni znaci (2006), Na hartijskom zadatku (2006), Famoznih 400 kilometara (2007), Kroz klisurine (2007), Peščani sprud (2006), Pepeo bez bašte (2008), Kamen traži prozor (2009), Vremeplov na remontu (2010), Blesava pevačica (2010), Plavušina dilema (2011), Stanica fantomskih vozova (2011), Privođenje Bube Erdeljan (2013), Nosorozi sa šeširima (2013), Aleja Viktora Bubnja (2013), 39 dana lipnja (2014), Pilule protiv zaborava (2016)...

Pored niza drugih priznanja, Pančić je 2010. dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost. U obrazloženju nagrade, Nezavisno udruženje novinara Srbije je napisalo da je "Pančićevo dosledno zastupanje progresivnih, demokratskih i antifašističkih stavova".

Njegov izdavač u Hrvatskoj, Hena.com, o Pančiću navodi sledeće: "Teofil Pančić nije rođen u Novom Sadu, mada je smatrao da bi to bilo najprirodnije i najlogičnije, već je rođen u Skoplju 6. jula 1965. (ali nedužno Skoplje nije ni zapamtilo). Potom je živeo u raznim gradovima SFRJ, prateći očevu službu. Od 21. februara 1976. do 30. decembra 1991. živeo je u (Novom) Zagrebu, u Aleji Viktora Bubnja. Dakle, odrastao je u Zagrebu, iz kojeg je otišao 1991.

Majka mu je, za nagradu zbog uspešno završenog 8. razreda OŠ "Gustav Krklec" poklonila narandžasti pisaći stroj tbm deluxe, proizvođača "Iskra" iz Bugojna. Kako iz raznih razloga, uključujući i dijagnozu protanopije od 50%, nije uspeo da postane vozač dugolinijskog međugradskog autobusa ili moćnog šlepera, što mu je bila dečačka želja, postao je pisac opšte prakse - što mu je bila druga dečačka želja. Živeo je od pisanja i čitanja, objavljivao u (bez)brojnim medijima širom bivše Jugoslavije, ali i van nje, a beogradski nedeljnik Vreme voleo je smatrati svojom matičnom lukom.

BONUS VIDEO