Reditelj i glumica pod istim krovom! Teodora i Petar Ristovski: Želje se ostvaruju i u teškim vremenima

Foto: ST/N. PANČIĆ

Teodora i Petar Ristovski

Oni su mladi, kulturni i vaspitani, duhoviti i neposredni i uspešni, a njihovo vreme tek dolazi... Teodora je glumica, a Petar reditelj.

* Oboje ste iz ostvarenih umetničkih porodica. Koliko je to odredilo i vaše pozive?

Teodora: Nekada se porodični zanat prenosio sa kolena na koleno. U mom slučaju teško je bilo pored violončeliste i glumice shvatiti neku drugu profesiju kao svoj poziv, tako sam završila solo pevanje i glumu. Zahvalna sam roditeljima na daru koji doživljavam kao najveće nasledstvo.

Petar: Sigurno da je odredilo. Oboje smo rasli uz roditelje, koji su, hteli ne hteli, na nas prenosili strast prema poslovima kojima se bave. Poželeo sam da se bavim prvo fotografijom, ali ubrzo sam prešao na kameru i tada shvatio da je moja strast film. Da nisam postao reditelj, voleo bih da budem arheolog.

 

Koji detalj iz "Bilo jednom u Srbiji" nikada nećete zaboraviti? - Film ću pamtiti, između ostalog, i po ličnoj pobedi, a to je bicikl. Zbog traume iz detinjstva - surovog pada, obećala sam sebi da se više nikada neću popeti na njega. Kako je Zorka po scenariju jedina Leskovčanka koja vozi bicikl, morala sam da se suočim sa svojim strahom i pobedim ga. Po ko zna koji put sam dokazala da je snaga volje najjače ljudsko oružje koje poseduje svako na ovom svetu, bez obzira na godine, pol, boju, situiranost. Kada bi svako od nas aktivirao svoju volju, zemlja bi bila mnogo lepše mesto za život - poručuje Teodora.

 

* Kako je igrati pod Petrovom rediteljskom palicom?

Teodora: Igrati u Petrovoj režiji, pre svega, velika je čast jer je on talentovan, slojevit reditelj istančanog umetničkog ukusa. U svakoj sekundi kadra zna šta hoće, neumorni je profesionalac, pa je tako i jedan od najzahtevnijih reditelja s kojima sam sarađivala. Obožavam da radim s njim jer znam da sam u sigurnim rukama, da će da izvuče iz svojih glumaca i više od maksimuma. Raditi sa Petrom znači raditi na sebi.

Foto: ST/N. PANČIĆ

* A ko je reditelj u vašem domu?

Petar: Teško pitanje... Čini mi se da se ta uloga kod nas menja iz dana u dan. Odlučuje se zajedno, a kada je ona neodlučna, onda odlučujem ja.

* Da se snima film o vašoj porodici, kom žanru bi pripao?

Teodora: Poetično-ljubavni film, sa elementima apsurdne komedije.

Petar: Akciona komedija sa elementima mjuzikla.

 

* Teodora je glumica, pevač, kompozitor, sportista... Otkrijte nam još neki talenat svoje supruge? Petar: Osim što se ljubi fenomenalno, Teodora je vešt imitator, ali isključivo imitira ljude koji je inspirišu. Mislim da u pisanju postaje sve bolja i mnogi joj savetuju da ne prestaje iako ona tvrdi da je to počela da radi iz nužde. Do sada je napisala dva pozorišna komada, koja mi izvodimo u okviru našeg Ludum Ludum teatra "Izuj se" i "Saligija".

* Da li rivalitet kolega nekad može biti konstruktivan?

Teodora: Među nama nikada nije postojao rivalitet. Svako naše zajedničko delovanje je konstruktivno. Kako dolazimo iz sličnih kuća, naš pristup poslu, umetnički ukus i ljubav prema njemu čini da se uvek nadopunjujemo.

Foto: ST/N. PANČIĆ

Petar: Ne može se generalizovati. Zavisi ko su kolege koje su u duelu. Lično volim ta kreativna nadmetanja među kolegama i mislim da, ako se dve pametne glave uhvate ukoštac, iz toga može da se stvori hemija koja se dalje pretvara u ogroman naboj pozitivne energije, koji u konačnom obliku može da bude antologijsko umetničko delo ili možda replika koju će prepričavati generacije.

* Ima li uspešan brak tajnu?

Teodora: Ne verujem u definicije, recepte i savete. Mislim da je svaki odnos jedinstven. Ono što je neophodno za sreću jeste sposobnost za osluškivanje partnera, posvećenost, razgovori, iskrenost, uzajamno poštovanje i, naravno, ljubav, kao osnov svega.

Petar: Još smo na početku i vreme je pred nama. Ne osećam se dovoljno matoro da odgovorim na ovako teško pitanje. Meni se čini da nema tu nikakvih tajni. Treba biti požrtvovan i imati razumevanja i uvek čitati teške trenutke i iz ugla ovog drugog. Kad se čovek izmesti iz sebe, svet izgleda potpuno drugačije. Treba trenirati tu tehniku.

Foto: ST/N. PANČIĆ

Po čemu ćete pamtiti Ivana Bekjareva? - Pamtiću ga po onom čuvenom gestu otpuštaja kragne kada mu, kao Kurčubiću iz "Boljeg života" krene da skače pritisak. Iz mog kratkog poznanstva s njim zaključio sam da je bio veliki pozitivac, uvek šeretski nasmejan, koncentrisan i profesionalan. Preko jednog njegovog bivšeg studenta stigla je do mene njegova lepa reč o meni. To mi je posebno značilo - kaže Petar.