Emir Hadžihafizbegović za Srpski telegraf: Reči ubijaju jednako kao i meci!

Foto: youtube.com/HRT Nedjeljom u 2

Emir Hadžihafizbegović

Ovaj glumački ansambl predvođen Emirom Hadžihafizbegovićem pojaviće se na beogradskoj sceni i dan kasnije zbog velikog interesovanja publike.

- U Beograd uvek dolazim laka srca. Kad negde dolaziš čistih ruku i mirne savesti, nemaš se čega bojati. Ja u Beogradu imam mnogo dragih prijatelja, s kojima se često i viđam i družim, a i to često mi je premalo i voleo bih da je toga više. Beograd je uvek bio i ostao je grad kulture, grad filma, muzike i teatra. I, uvek kada imam priliku da igram ili snimam u Beogradu, radim to s radošću jer znam da dajem sto odsto sebe i znam da publika to uvek prepozna i redovno nagrađuje aplauzima. Kao prvak Kamernog teatra 55, znam da sam u društvu za mene najbolje glumačke i teatarske ekipe na Balkanu i to mi uvek daje dodatna krila - kaže Hadžihafizbegović na početku razgovora za Srpski telegraf.

* Nakon skoro četiri decenije od filma "Sjećaš li se Doli Bel", kako je uopšte došlo do ideje da ova priča zaživi u teatru? Zašto je ona nama važna?

- "Sjećaš li se Doli Bel" u režiji Kokana Mladenovića ne govori samo o nostalgiji za prostorom i vremenom koje je nekada bilo, već se vrlo suptilno, ali na kraju gotovo hirurški prezicno i bolno bavi posledicama. I ne samo o onim posledicama na koje prvo pomislimo, kao što su ratna razaranja, bolni gubici i nestanak dragih nam ljudi. Govori o posledicama posledica, o jednom kvaziživotu, koji danas vodimo u jednom kvazivremenu, okruženi kvaziljudima i njihovim kvazivrednostima. "Sjećaš li se Doli Bel" govori o odrastanju, prvoj ljubavi, porodici, ali i o jednom velikom razočarenju. U ljude, u sistem vrednosti, u prijatelje, bližnje i daljnje. I zato, iako radnjom smeštena u današnje vreme, a sećanjem u davne šezdesete, ona tako tačno "pogađa u žicu" i tiče se svih nas. Jer svi se mi možemo na ovaj ili onaj način prepoznati u gotovo svakom od likova. I tu leži veliki deo magije ove predstave.

Foto: youtube.com/Al Jazeera Balkans

Emir Hadžihafizbegović

* Šta ona znači vama?

- I ja sam, i kao čovek i kao glumac, prošao veoma dalek, brdovit i trnovit put. Moja karijera je započela u jednom sistemu, kako vrednosnom tako i političkom, a nastavila se u drugom. Svaki od njih nosi svoje draži i čari, uspone i padove, visine i nizine. Kao glumcu, igrati lik Mahmuta Zolja, čoveka koji slepo veruje u komunizam i njegova obećanja i koji na kraju biva suštinski izdan i ponižen, ne jednom već dva puta, i koji do te mere to lično shvata da na kraju, kada sve zablude i verovanja budu pogaženi, nema drugoga izbora, već jednostavno prestaje da postoji, bio je i jeste veliki izazov, veliki zadatak i velika čast. Gledati Mahmuta Zolja u ogledalu, znati njegove dubine i visine, njegove početke i njegov (scenski) kraj, iziskuje mnogo koncentracije, snage i glumačkog umeća. I zato mi je ta uloga tako velika i tako važna. Ne poistovećujem se s njom, daleko od toga, ali je doživljavam veoma lično.

* Živimo li i dalje na tlu gde je trač osnovni način komunikacije?

- Trač, kleveta, laž, obmana, sve su to reči koje imaju zajednički koren, a to je ljubomora. Nažalost, okruženi smo sve većom poplavom trača, što kroz socijalne medije, što kroz ove standardne. Ljudi sve više vole da se hrane tuđim neuspehom i bolom, nego da se raduju nečijem uspehu i sreći. Ja zato krivim ljude same jer svako mora doneti izbor sam za sebe i pogledati se u ogledalo svako jutro i reći sebi: "Danas ću biti bolji nego juče." Samo tako se možemo odupreti, samo tako možemo pobediti. Uvek moramo krenuti od sebe. Kad uperiš prst prema nekome, ne zaboravi da su tri prsta okrenuta prema tebi. Jedna ružna, maliciozna i zlonamerna reč može naneti mnogo zla i njene posledice mogu ostaviti trajnu štetu. Reči ubijaju jednako kao i meci. Treba biti veoma pažljiv i odgovoran s njima.

* I šta nam sledi, čeka li nas krvavi nastavak ili ćemo se konačno dozvati pameti?

- U životu sam uvek bio optimista. I kada mi je bilo najteže u životu, nisam sebi dozvoljavao da padam u crnjak i da mislim kako se neće pojaviti svetlo na kraju tunela. Jer to je priroda svakog tunela, on mora imati svoj kraj. A da smo u tunelu, jesmo. I da je dugačak, mračan i memljiv, jeste. Ali da neće zauvek ostati takav, u to čvrsto verujem i tome se još čvršće nadam. E sad, koliko nam je još ostalo, da li je svetlo tu negde, iza naredne okuke ili nam valja još pipati po mraku, to, nažalost, ne znam. Ali verujem, i to čvrsto, da ćemo se, kako kažete, dozvati pameti. Jer pametan smo mi narod. Prepametan. I možemo mnogo toga. Mnogo toga dobroga. I ka tome moramo stremiti. Tu leži naše svetlo.