REKLI SU JOJ DA NIKADA NEĆE PROHODATI! Ćerka Đoleta Balaševića preživela STRAVIČNU NESREĆU: Vratni pršljenovi su ispali iz kičmenog stuba!

Olivera Balašević je nedavno izbacila knjigu pod nazivom "Planeta dvorište" u kojoj je otkrila mnoge detalje svog života, a neke nije znao ni njen pokojni suprug Đorđe Balašević.

Foto: youtube.com/printscreen

Oliverin stil pisanja porede sa Đoletovim, što je i razumljivo obzirom da su proveli zajedno više od četiri decenije, a Olja je ispričala koja životna situacija je ostavila na njih trag.

Naime, 1998. godine njihova ćerka Jelena je bila u saobraćajnoj tragičnoj nesreći nakon koje se borila za život.

- Auto se prevrnuo na krov. Vratni pršljenovi su ispali iz kičmenog stuba, što je stvorilo otok na kičmenoj moždini i totalnu oduzetost udova. Već u kolima shvatila je šta joj se desilo. Saputnicima je rekla da je slomila vrat - ispričao je svojevremeno Balašević, a prenosi Espreso.

Foto: Tanjug/D. Stanković

- Ja sam bezumni optimista, a Đorđe je, za razliku od mene, duboko intuitivan, i sa tom svojom sposobnošću predviđanja situacija je negde i pripremljen. Setite se, on je čak i u ona srećna vremena 1987. napisao “Samo da rata ne bude”. Ono što se desilo Jeleni nagnalo nas je sve da duboko poniremo u sebe, da smo u tunelu u kojem nema uopšte svetlosti, kad ne nalaziš tačku uporišta od koje nekako možeš da kreneš dalje – prisetila se Olja u intervjuu.

Foto: Republika

- To se desilo negde pred zoru. Vraćajući se iz bolnice, otišla sam u Almašku crkvu, a ta loša vest je gradom prostrujala takvom brzinom kakvom nikad ne može vest o uspehu. Otac Zoran mi je rekao da će moje najveće iskušenje u ovim trenucima biti ljudi: “I nemojte grešiti, i nemojte nikad pitati - a zašto? Izgubićete energiju tražeći odgovor.” Te rečenice su za mene bile kao čip koji je ubacio u moju glavu i stvarno sam se tako i ponašala. Bila sam kao u transu, u smislu mobilizacije sve moje energije u odbrani života voljenog bića - priča Olja i dodaje da nije znala kako da reaguje kada je ugledala ćerku nakon stravične nezgode.

Foto:  

- Kada sam videla Jelenu na aparatima za reanimaciju, gotovo matematički sam počela da razmišljam o svakom svom koraku. Nikad do kraja kroz svoj emotivni filter nisam propustila taj događaj, još me duboko potresa scena iz nekog filma ili situacije koja me na to podseti. Mi se još kao porodica izvlačimo iz tog stresa. Treći-četvrti dan od Jelenine povrede, na osnovu priča ljudi koji su mi prilazili u belom mantilu, osetila sam se kao neki nesrećnik koji boksuje protiv Tajsona, kako se teturam i lelujam, kako mi se na momente svest potpuno sužava, pa ponovo širi, ali ne primajući gotovo ništa što mi oni govore.

Foto: youtube.com/printscreen

Uprkos tome što su joj lekari predviđali potpunu nepokretnost i da se nikada neće oporaviti, Jelena se u martu 1999. godine vratila kući na nogama i time je pokazala da je veliki borac.

- Moj najveći uspeh bio je što sam ja sve moje psihološki vodila. Kad bih videla da se ljuljaju, ili da su klonuli, podržala bih ih da ne padnu. Uputila sam Jelenu ponovo na njenu sestru, koja je isprva bežala od suočavanja, jer je i ona bila u tim kolima. Davala sam im svima smernice kako da se ponašaju u odnosu na Bebu. Naoružali smo se strpljenjem, i kroz humor, ljubav, strast, bes i sve druge jake emocije, mi smo se, ipak, koliko-toliko ponašali uređeno u prostoru jedne naizgled tragedije. Sačuvali smo tako i Bebinu psihu i snagu.

BONUS VIDEO: