JA SEDIM KOD KUĆE DOK ONI PEVAJU ZA 100.000 EVRA! Zoran Kalezić otvorio dušu nakon operacije raka: MERIMA I JA SMO ZAJEDNO PLAKALI!

Poznati pevač narodne muzike Zoran Kalezić, koji je zbog raka pluća nedavno operisan u Podgorici, pre nekoliko dana napustio je bolnicu i trenutno se oporavlja kod kuće posle hirurškog zahvata. On je u razgovoru za Srpski telegraf i Republika.rs progovorio o teškoj muci kada je usled svoje opake bolesti tešio i prijateljicu Merimu Njegomir na samrtnoj postelji. Poslednje reči nedavno preminula pevačica razmenila je upravo s dragim kolegom i prijateljem koji je i ranije, u svakoj životnoj situaciji, bio uz nju.

- Svakodnevno smo pričali, iskreno smo govorili jedno drugom, ona je znala da ja imam kancer, ja sam znao da ona ima kancer, ona meni o svojoj boljki, ja njoj o svojoj i tako, sve smo pričali - teška srca se priseća pevač za naš list, pa nastavlja:

- To je prijateljstvo koje se ničim nije pokvarilo ni u jednom trenutku, sve do zadnjeg dana i baš mi je teško što je otišla. Ja nisam zvao njenu porodicu, nisam iz te priče da se ja oglašavam, kako to mnogi rade, ja svoju tugu nosim sa sobom, znaju, ko to zna, on zna, a njena deca znaju sve. Mnogo mi je teško zbog nje, ali onda kažem sebi: "Ako je bog tako hteo da skrati njene muke jer to onda nije život, to je mučenje, otišla je na neko lepše mesto koje je obezbedila sebi svojom pesmom i pevanjem, sa svim što je učinila za našu kulturu, muziku i uopšte za našu profesiju." Ljude treba poštovati i za života, a ne samo kad odu, jadno se osećam kad vidim kako moje neke kolege žive, na koji način.

 

Kalezić se zatim osvrnuo i na nedavni prerani odlazak još jednog vrsnog pevača i čoveka koji ga je pogodio poput Merimine smrti.

- Bio sam na teškim mukama kada su umrli meni dragi ljudi, prvo Marinko Rokvić, pa moja drugarica Merima. Otišli su dragi ljudi, mili. Sve zavisi koliko ste bili bliski s nekima od njih, nismo svi jednako bliski, a opet ne bih hteo da povredim nikog. Danas je teško shvatiti da se može biti prijatelj sa ženom i da ostane i opstane kao jedno iskreno prijateljstvo, danas ljudi ne veruju ničemu, pa ni tome. E takav je bio moj odnos sa Merimom Njegomir. Kad sam ja bio već popularan i zvezda, Merima je dolazila da peva u Podgoricu. Ona je čula, to se znalo, svi su znali da moja majka šije najlepše haljine u Crnoj Gori, ona je došla kod moje majke da joj šije haljine, ali i potajno da upozna i njenog sina pevača, tada mladog, visokog, 210, divne oči, ja se sad šalim na svoj račun, ali tako sam upoznao Merimu. Otada, pa do njenog poslednjeg dana čuli smo se svakodnevno, samo mi se nije javila taj dan kad je umrla. Odmah sam rekao svojoj ženi: "Bogami se bojim za Merimu!".

Miljenik publike se nada da će uspeti još jednom da stane pred nju u velikoj sali Doma sindikata, gde je i počinjao.

- Mnogo sam tužan zbog odlazaka mnogih mojih kolega, mnogo mi je sete u duši, ovih dana je iz mojih pluća izašlo toliko emocija i duše za ljude širom sveta, celog mog života, a sad se borim za ta ista pluća, da dišem s njima i da razmišljam o lepoj pesmi i nekom koncertu u Domu sindikata koji sam sebi zacrtao da otpevam, moram, ja moram to da uradim! Sve na stranu, hale sportova, Sava centri, stadioni, ali Dom sindikata u Beogradu i Kulturni centar "Budo Tomović" u Podgorici, to su dva mesta koja su simboli mog života kao umetnika. Tu gde prvi koncert napravite, to pamtite kao najlepše. Teško je umetnika pitati za najlepši trenutak. Dom omladine Podgorica i Dom sindikata u Beogradu, tu je publika pred mojim očima, delim uzdahe s njima, delim svaki pogled s njima, a ja ne umem da pevam ako ne vidim publiku jer taj pogled znači mnogo. Zato sam rekao Banetu Obradoviću, koji mi je odgovorio: "Majstore, oporavi se i kaži koji ćeš datum za koncert!"