Životna ispovest legendarnog harmonikaša Dragana Aleksandrića

Foto: youtube.com/LIRA - Udruženje tekstopisaca

Dragan Aleksandrić

Ovo pitanje, ma koliko na prvu loptu neobično zvučalo, potpuno je opravdano kada se pogleda spisak pesama uz koje stoji ime našeg sagovornika, čuvenog kompozitora i harmonikaša, čoveka za koga će svako reći da je jedna od neprikosnovenih legendi narodne muzike, kako one velike Jugoslavije tako i država koje su se stvarale na njenim razvalinama.

Za one koji prate muziku dovoljno je reći Dragan Aleksandrić (71). Za one malo manje upućene evo samo nekoliko pesama iza kojih on stoji: "Još te nešto čini izuzetnom", "Jesen je plakala s tobom", "Mala soba tri sa tri", "Smej se, smej", "Treba mi rame tvoje"... Kad bismo nabrajali, ne bi nam, sasvim sigurno, bio dovoljan ceo dodatak Penzioner, pa je bolje da ovde stanemo i reč prepustimo Draganu, koji, kaže, i dalje radi i stvara punom parom.

- Komponovao sam 4.500 pesama, imam i 700 kola, od kojih sam 300 snimio. Ali, ako treba da krenem redom i po životnim prioritetima, reći ću da imam divnu suprugu Ljiljanu, troje dece, kojima se ponosim, ćerku i sina iz prvog braka i sina iz drugog braka, unuku, koja ima 14 godina. Kad pogledam njih, sve drugo je manje važno.

Zakasnili na avion za Švedsku, ali dobili šest besplatnih karata Od mnogobrojnih anegdota koje je imao na putovanjima širom sveta Dragan nam izdvaja jednu, koja datira iz 1985. godine. - Sa Zoricom Marković i Gocom Lazarević išao sam prvi put u Švedsku. Polećemo iz Beograda, u Zagrebu kažu da pravimo pauzu od 40 minuta i da ponesemo lični prtljag. Naravno, njih dve odmah naručuju pića u bifeu i, dok smo trepnuli okom, osvrnuli se, nigde nikog oko nas. Ispostavi se da je avion uzleteo ka Stokholmu, a mi nismo ni primetili. Kod sebe sve zajedno nemamo ni 1.000 maraka, nema šanse da stignemo do Švedske. Ipak, popularnost je pomogla. - Dižem ja dreku i nekako nam daju tri karte, ne traže pare, ali do Ciriha je to jedini avion koji poleće uskoro. Za dalje kažu: "Snađite se". Ulazimo u avion, sedam sam pozadi, ljut na Zoricu i Gocu. Preko puta mene jedna žena pita: "Jeste li vi Dragan". Klimam glavom, ona nastavlja: "Joj, imate li neku kasetu, sliku...". Imao sam nešto u torbi harmonike, dajem joj, ona oduševljena. Pričam šta nas je snašlo, ona kaže: "Ma nema problema, ja radim na aerodromu". Bog nas je pogledao. Da skratim priču, čim smo sleteli, rastrčala se i besplatno smo dobili tri karte za Stokholm. Sleteli smo tako u 19.30, sat kasnije već smo bili na sceni. To je bio jedan od najboljih koncerata, svirali smo do četiri ujutru.

ZOVU IZ CELE JUGE

Ma koliko Aleksandrić bio skroman, kad se njegovo ime pomene među muzičarima i pevačima, većina bukvalno ustaje i, kako se to kaže, staje mirno. 

- Zovu me i dalje iz cele bivše Jugoslavije. Najviše iz Hrvatske, BiH. Više znaju o meni nego ja. Pitaju za stare ploče, pesme, a ja ih pitam kako je moguće da se sećaju stvari koje sam i ja zaboravio. Pošaljem im disk, oni pitaju hoću li da dođem na more, pozivaju u Zagreb, na ostrva... Ma kakvi, pa ne šaljem im ja to zbog novca - priča nam Dragan.

Razgovaramo u jednom mirnom ribljem restoranu. Ređaju se imena legendarnih pevača s kojima je sarađivao, riba, naravno, asocira na bezbrojna pecanja sa Šabanom Šaulićem (pogledajte okvir), pominjemo Miroslava Ilića, Bekija Bekića, Ljubomira Đurovića, Veru Nešić, Radišu Uroševića... Opet bi nam bile potrebne strane i strane da ih sve pomenemo.

- Punih 35-40 godina nisam izlazio iz studija. Radio sam paralelno u tri. Sada je stigla, kako ja to kažem, treća generacija. Pevaju moje pesme, a ne znaju čije su. Zato i radim ploču, da mogu da spoje lik i ono što slušaju.

Foto: youtube.com/RTS Kolo - Zvanični kanal

Dragan Aleksandrić

Naš sagovornik obišao je planetu uzduž i popreko sa svojim orkestrom. Samo u Švedskoj, kaže, bio je ravno 90 puta. Pevači su po tri-četiri godine čekali da dođu na red da im Dragan i njegov orkestar odsviraju ploču.

- Prvi hit koji sam uradio bio je "Otišla si, e, pa neka" za sada pokojnog Ljubomira Đurovića. Sada, sudbina je tako udesila, treba da radim sa njegovim sinom, koji ima svoj bend u Podgorici. Napravio sam mu duetsku pesmu, pre nekoliko dana smo je završili.

Pitamo čoveka koji je stvorio nebrojene hitove može li odmah da prepozna koja će pesma imati uspeh?

- Kako da ne, osetim nepogrešivo. Ipak, nije sve u pesmi. To vam je kao u onoj priči kad lopovi upadnu u kuću i nađu 10 kilograma zlata sakrivenog u vreći pričvršćenoj za donji deo običnog drvenog stola. Da nisu okrenuli sto, zlato ne bi našli. Isto je i sa pesmom, ukoliko je ne prati odgovarajuća reklama, džabe je sve.

Supruga Ljiljana sjajna pevačica Dragan je u skladnom braku sa drugom, 24 godine mlađom, suprugom. Ona je pevačica, a muzika ih je i spojila. - Ljiljana je upravo završila četvrti album, izdaje ga PGP. Ona jeste da se gleda, ali je pre svega da se sluša. Nije tip klasične zvezde niti to treba da bude. Upoznali smo se, inače, kada je stric doveo da snimi ploču kod mene. Ona kad negde zapeva, niko drugi se ne hvata mikrofona od straha da se ne obruka. Bukvalno je tako.

ZORICA PROBILA ŽENE

Upoređujući nekadašnje i sadašnje vreme, konstatuje da je danas lakše pevačicama jer zbog izgleda lakše prolaze.

- Nije ranije bilo tako. Muškarci su vodili glavnu reč. Ženski pevači prodavali su maksimalno 30.000-40.000 singlica. Tek je Zorica Brunclik napravila ženama prolaz. Počela je pucački da peva i odmah je razbila tiraže. Za njom kreću Nada Topčagić, pa Vera Matović...

Seća se čika Dragan, kako ga mlađi zovu, uvođenja balada u našu narodnu muziku.

- Pre toga sve je bilo brzo, dvojka, kako mi to kažemo. Revoluciju sam napravio sa pesmom "Jesen je plakala s tobom, jesen sedamdeset i neke...". Onda se ređaju "Božanstvena ženo", "Tebi", "Naljutićeš me ti"... Uporedo ubacujem grčki, pravoslavni ritam, moderan, a blizak nama. Tako nastaju "Smej se, smej", "Treba mi rame tvoje"...

Uz komponovanje, aranžmane i sviranje sa orkestrom pisao je, kaže, i tekstove. Mnogo puta napisao je prvu strofu i refren i davao tekst nekom drugom. Tako iza dosta pesama koje su potpisali drugi u stvari stoji naš sagovornik. Nikom, naglašava, nije zamerio.

- S mnogima sam se na estradi srodio i sprijateljio. Da pomenem divnog čoveka Bekija Bekića. Drago mi je što je stariji sin Nenad krenuo mojim stopama. Ima svoj studio, orkestar, bubnjar je i kompozitor. Naučio je puno od mene i krenuo svojim putem. Radi i druge žanrove, rok, pop.
Aleksandrić ističe da je radio baš mnogo, ali i baš brzo.
- Sve je to kod mene išlo spontano. Radio sam pesme svuda, po liftovima, u kolima dok sam čekao zeleno na semaforu. Recimo, "Smej se, smej" i "Pozdravi je, pozdravi" nastale su za jedan dan.

Moja prva harmonika Dragan Aleksandrić prvu harmoniku je dobio sa četiri i po godine. - Tada me je ujna Dobrila Jevremović, još je živa i ima više od 90 godina, povela na Bulevar kod pijace Đeram da mi kupi neku igračku. Da nije bilo nje, verovatno nikad ne bih svirao. U radnji bicikli, lopte, klikeri, a ja vidim samo harmoniku. Tetka me vodi dalje, a ja je vraćam da uzmemo harmoniku. I kupila mi je, ali me odmah povela i kod pukovnika Josifa Ažmana, člana vojnog orkestra, koji je držao časove harmonike na Dušanovcu. Pitala ga je da li sam muzikalan, imam li talenta? Kad me je čuo, istog časa me je uzeo i bio sam mu najbolji đak.

KONOBAR SVIRA TITU

Aleksandrić je često svirao Titu. Poslednji put je to bilo otprilike godinu dana pred maršalovu smrt.

- Bilo je to na Tari u hotelu "Omorika". Moj orkestar pozvan je na večeru koju je Izvršno veće Srbije pravilo za druga Tita. Sve smo namestili nekoliko sati ranije i oko 19 časova sedim u baru, nedaleko od mene Brozovo obezbeđenje. Mi muzičari obučeni nekako kao konobari i oni od nas traže piće. Ja uzmem blokče, olovku, priđem i primim narudžbu. Kažem: "Ako mogu da naplatim, kraj mi je smene". Oni u čudu, gde Titovo obezbeđenje da plati račun, ali izvade novac i daju mi ga. Stavim pare u džep, mislim da mi je to bila najslađa zarada u životu. Možete misliti njihov šok kad je počela svirka i kada su videli da konobar svira predsedniku. Jedva su došli sebi.

Priča bi potrajala do sutradan koliko stvari pamti Dragan. Za kraj ipak moli da pomenemo pokojnog Zorana Jovanovića, šumadijskog Pavarotija.

- Divan čovek, najbolji pevač za mene. Pamte ga najviše po pesmi "Zapalio bih celo selo", ali u svakoj koju je snimio došao je do izražaja njegov fenomenalan glas - zaključuje razgovor Aleksandrić sećanjem na dragog, prerano otišlog prijatelja.