NAJVEĆE ČUDO PATRIJARHA PAVLA! Posle molitve nad ODROM konačno sam postala MAJKA

Danas se navršava 14. godišnjica od upokojenja patrijarha Pavla, najvoljenijeg poglavara SPC koji je mnogima u najtežim situacijama vratio veru u život zbog čega je nazivan i živim svecem. Jedna od onih kojoj je i posle smrti pomogao bila je Milena P., čija je priča još jedan dokaz patrijarhovih moći dobijenih od boga.

Naime, zahvaljujući njemu, danas je presrećna majka dečaka po imenu Pavle.

RATNO DETINJSTVO

Ona je sa samo šest godina preživela rat i morala da napusti svoje ognjište u Krajini.

- Živeli smo u nemaštini, ali smo imali svega - ljubavi i vredne ruke koje su nas hranile. Nas četiri sestre smo se lepo slagale i godine su počele da se nižu jedna na drugu. Kad sam napunila 20 godina, budući da nisam išla na fakultet i da sam ostala s majkom da vodim računa o njoj, upoznala sam svog sadašnjeg muža. Zabavljali smo se tri godine i odlučili da se venčamo. Moja nastarija sestra već tada je imala dete, a mlađe su bile odveć male i za šetanje s momcima, kamoli za venčanje - počinje Milena svoju priču.
Dodaje da neizmerno voli decu i da je uvek želela da bude majka, ali da im se nije dalo.
- Počeli smo od lekara u našem malom gradu, a onda, kako nam tu nije bilo pomoći, išli smo dalje. Prošli smo čitavu Bosnu i Hercegovinu, pa na kraju stigli i do Crne Gore. Ništa. Krenuli smo i do Beograda. Išli smo kod najboljih lekara, ali kao da nam se nije dalo. Prošla je prva godina, pa druga, pa treća... - priseća se Milena svoje golgote.

Foto: Profimedia

 

OČAJNIČKA ŽELJA

Kaže da je ostajala trudna, ali uzalud:

- Moje telo je odbacivalo plod posle nekoliko meseci. Redukovala sam ishranu. Izbacila sam skroz šećer. Sve sam učinila da donesem naše malo biće na svet. Ali nije nam se dalo. Kad bih videla drugarice kako šetaju mališane, srce bi mi se napunilo srećom, a onda bi me njihov pogled pun sažaljenja oborio i sve teže sam podnosila to. Jednostavno, ja sam najviše želela da moj čovek i ja imamo dete. Ali nije nam se nikako dalo.
Išla je, kaže, i na razne hirurške intervencije u očajničkoj želji da postaje majka, ali sve se završavalo pobačajem.

- Lekari su bili u čudu jer sam bila mlada i zdrava, a moj organizam, moje telo, odbacivao je najveću moju želju - bebu - kaže i dodaje da se potom dogodilo čudo.

Posećivala je i manastire, molila se svaki dan. A onda je usledio presudni trenutak u Sabornoj crkvi, gde je do sahrane ležalo telo počivšeg patrijarha, a reke ljudi dolazile da se oproste.

ISPUNJENA SPOKOJEM

- Prolomila se vest da je preminuo patrijarh Pavle. Osetila sam kao da mi je neko isisao pola života. Zaputila sam se u Beograd da celivam to sveto biće. Tog živog sveca, koji je plenio dobrotom i ljubavlju. I taj dugi red u kom smo stajali, tiskali se i čekali da priđemo počivavšem patrijarhu nije mi teško pao. Ljudi su stajali u tišini, kao da se jedna era završila, a počinje neka nova, neizvesna. Stajala sam u tom redu i mislila na patrijarha, na sva dobra dela koja je učinio. I nisam bila sama. Svi oko mene su imali iste misli, bili smo velika energija koju čini hiljade ljudi, spremne da stoje i čekaju da celivaju omiljenog patrijarha.

Kaže da joj se, kada je ušla u crkvu, telo ispunilo nekim spokojem, nekim čudnim osećajem, nečim što nikad nije osetila dotad.

- Pozdravila sam poslednji put patrijarha i izašla. Vratila sam se kući. Posle mesec dana sam ostala trudna! Bila sam u šoku i bila sam sigurna da mi je patrijarh pomogao. Ne moramo verovati u boga, dovoljno je verovati u čiste misli i ljubav koju može čovek da pruži - zaključuje priču Milena i na kraju dodaje:

- Moj sin se zove Pavle.

Foto: ST/N.PANČIĆ

 

Čudesna isceljenja na grobu u Rakovici

I proslavljena rukometašica Stana Vuković za Srpski telegraf svedoči da je često odlazila u Manastir Rakovica na grob patrijarha Pavla i da su joj molitve uslišene: postala je majka u 50. godini.

- Odlazila sam na grob s majkom Borkom za svaki praznik, molila se i palila sveće. Donela sam na svet Nikolu. Patrijarh Pavle je bio svetac za života i danas mu se pomolimo kad god je neki svetac. U ovom manastiru se oseća posebna energija, a moj sin, iako ne zna za ovu priču, neobično je miran čim kroči u portu. Kao da ga vodi nevidljiva ruka, dođe do groba, poljubi ga, zapali sveću. Moj primer je dokaz da čuda postoje - kaže Stana.

Duhovnik Dmitar iz Manastira Rakovica svedoči o isceljenju trogodišnje devojčice Ane, koja je bila obolela od leukemije.

- Roditelji su je doneli, imala je belu maramu jer joj je kosa skroz bila opala. Kad sam je video, nešto me steglo u grudima i grlu. Čitam molitvu i plačem, liju mi suze, jedva uspevam da izgovaram reči... Nekoliko godina kasnije, pred jednom prodavnicom na Vidikovcu, zaustavi me žena i upita me: "Da li me prepoznajete?" Ne mogu da se setim. Kaže mi gde smo se sreli i kako, a ja pitam: "Pa gde je sada Ana", a ona mi pokaže da se devojčica igra s drugarima na toboganu. Nasmejana, vesela, duge kosice - kazuje ovaj duhovnik.

Jednom dečaku je sa 12 godina otkriven najprogresivniji karcinom osteosarkom u potkolenici. Prema rečima njegovog oca G. M., sin je primio samo dve hemioterapije, nakon čega je prekinuo jer ih je veoma teško podnosio. Otac kaže da se svakodnevno molio za ozdravljenje sina na grobu patrijarha Pavla i nad moštima Svetog Nektarija.

Foto: ST/N.PANČIĆ

 

- Nakon nekog vremena otišli smo u Bolonju, u Italiju, gde nam je doktor nakon pregleda rekao: "Vaše dete više nema karcinom." Niko nije mogao da veruje - svedoči otac.

Duhovnik Dmitar je podsetio i na slučaj dečaka koji je već trebalo da krene u prvi razred osnovne škole, ali još nije govorio.

- Dolazio je s ocem na patrijarhov grob, čitane su mu molitve. Nije prošlo mnogo i dečak je progovorio - dodaje otac Dmitar.

Sličnom slučaju je prisustvovala i Beograđanka Jovanka R. (84):

- Majka je petogodišnjeg sina prvi put dovela ovde. Oboje su stajali pored groba dok se majka molila. Posle nekog vremena mu je rekla: "Sine, ajde polako da krenemo." U tom trenutku on izgovara svoje prve reči: "Mama, sačekaj još malo."

Foto: Tanjug/VLADIMIR DIMITRIJEVIC

 

Trnovit put od Slavonije do trona Svetog Save

 

Patrijarh Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914. u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji.

U tom mestu je završio osnovnu školu. Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, višu gimnaziju i šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu. Dve godine je studirao medicinu u Beogradu. Pre odlaska u gimnaziju proveo je jedno vreme na pripremama za školu u Manastiru Orahovica.

U proleće 1942. njegov školski drug jeromonah Jelisej odveo ga je u Manastir Svete Trojice u Ovčaru, a od 1944. radio je kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne. Te godine je oboleo od tuberkuloze.
Do 1946. je bio u Manastiru Vujan, gde se izlečio od tuberkuloze. Zamonašio se 1948. u Manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle, koje mu je dao iguman Julijan Knežević. Te godine je rukopoložen u čin jerođakona. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957, a na Kosovu je proveo 33 godine. Za patrijarha je ustoličen 2. decembra 1990.

Predsednik SCG Svetozar Marović odlikovao ga je u septembru 2004. Ordenom Nemanje prvog stepena. Povodom Dana državnosti Srbije, 15. februara 2007. princ Aleksandar Karađorđević dodelio mu je Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena. Patrijarhu Pavlu je 2009. dodeljen ruski orden Dostojanstvo zbog značaja koji je imao u danima iskušenja kroz koje su srpski narod i Crkva prošli. Govorio je grčki, ruski i nemački jezik.

Preminuo je 15. novembra 2009. na Vojno-medicinskoj akademiji.

BONUS VIDEO