OPSESIJA VUČIĆEVOM KRIVICOM JE DOKAZ NAŠE NEODGOVORNOSTI: Autorski tekst profesora Vladana Petrova

Kao profesor Ustavnog prava, ali i kao sudija Ustavnog suda, ne mogu da ulazim u analizu političkog dokumenta koji se naziva evropski predlog za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine.

U jednoj rečenici mogu da kažem da je to dokument koji u onim delovima gde se govori o opšte prihvaćenim principima međunarodnog prava nama može i da ide na ruku. Ali, ne treba smetnuti s uma da je on najverovatnije sačinjen u anglosaksonskoj pravnoj i političkoj kuhinji i da je jedna ameboidna tvorevina, te se može tumačiti i ovako i onako. I zbog toga se mora tumačiti u datom kontekstu.

Što se tiče poziva na povredu Ustava, odgovornost predsednika za povredu Ustava nije politička, nego pravna odgovornost. Naš Ustav jasno propisuje postupak za razrešenje predsednika Republike.

Najpre Narodna skupština mora da donese odluku većinom glasova svih poslanika da se postupak pokrene, a potom Ustavni sud utvrđuje da li je predsednik povredio Ustav ili nije. Konačnu odluku o razrešenju bi, u slučaju da Ustavni sud utvrdi da je predsednik povredio Ustav, donela Narodna skupština.

Procedura je zahtevna i složena i to nesumnjivo znaju i oni koji napadaju predsednika Republike. S jedne strane, znaju da nemaju dovoljno političke snage da institucionalnim putem pokrenu ovaj postupak, a s druge znaju da za svoje neosnovane optužbe nikome neće odgovarati. Podsećam, institucionalno rešavanje problema i odgovornost su ključne vrednosti demokratije.

U svakom slučaju treba otkloniti jednu od dilema koje su se pojavile ovih dana, a po ko zna koji put, a to je dilema da li predsednik povređuje Ustav, jer ide na pregovore u Brisel. Predsednik po Ustavu izražava državno jedinstvo.

On je neposredno izabrani šef države sa najjačim mogućim demokratskim legitimitetom. Kao takvog, njega kao najpozvanijeg pregovarača priznaje i međunarodna zajednica i većina građana Srbije koji su mu dali mandat da izražava državno jedinstvo, a to znači da ih predstavlja u spoljnim odnosima. Primera radi, u Rambujeu je šef delegacije Srbije bio potpredsednik vlade, profesor Ratko Marković, koji je imao nesumnjiv stručni legitimitet, ali njegova politička funkcija nije odgovarala nivou događaja na kojem je trebalo da bude pregovora.

Drugo, da li predsedik Republike može povrediti Ustav na tim pregovorima? Da bi se tako nešto utvrdilo moramo raspolagati nedvosmilenim činjenicama. Poput, recimo, potpisa na bilo koji dokument koji bi mogao da bude protivan Ustavu. Pošto je odgovornost predsednika za povredu Ustava pravna, a ne politička, ona se ne može zasnivati na pretpostavkama i spekulacijama, manje ili više pouzdanima "izvorima informacija".

Govoriti previše o ovom dokumentu, koji je samo jedan korak u političkim pregovorima, može proizvesti i kontraefekat. To znači pridati mu značaj koji on u ovom trenutku, a možda i nikada neće zasluživati. To ne znači da dokument ne treba u svakom detalju pažljivo analizirati.

Podseća, da je 2017. godine predsednik Republike pozvao celokupnu zajednicu na takozvani unutrašnji dijalog. Taj dijalog bi trebalo da se nastavi i povodom jednog ovakvog dokumenta. Ali on ne sme da bude klica novih unutrašnjih podela nego podsticaj da saberemo sve naše umne i političke snage kako bismo jednog dana u našem preovlađujućem interesu rešili naše identitetsko pitanje, a to je nesumnjivo pitanje Kosova i Metohije.

Okupiranost predsednikom Republike, njegovom moći ili nemoći, odgovornošću ili krivicom često je projekcija naših slabosti. Možda i naše neodgovornosti. A, svakako nedovoljno političke kulture.