SVAĐA KLANOVA U MUP STRELJALA PREMIJERA! Šta krije izveštaj specijalne komisije?

Veliki broj grešaka MUP i BIA, manjak opreme, svađe ličnog obezbeđenja premijera i ostalih jedinica, izostanak procene rizika i nepreduzimanje najvišeg stepena bezbednosti navedeni su kao propusti u izveštaju komisije Žarka Koraća o ubistvu premijera Zorana Đinđića. Taj dokument nosi datum 13. avgust 2003.

Mada su u MUP i BIA znali sve o "zemuncima", njihovim vezama s Miloradom Ulemekom Legijom i "crvenim beretkama", ali i pretnjama koje su stizale do premijera zbog njegove rešenosti da se obračuna s kriminalom, stepen njegove zaštite nikada nisu podigli na prvi nivo.

- U sistemu obezbeđenja premijera postojali su brojni propusti. Ne postoji nijedan pisani ni usmeni trag da je iko predložio podizanje obezbeđenja na prvi stepen - stoji u izveštaju komisije, čiji je zadatak bio da utvrdi punu istinu o tome pre i posle smrti premijera, koji je ubijen 12. marta 2003.

Pre izbora

Još pre izbora vlade, u januaru 2001, formirana je radna grupa u okviru MUP - "Poskok". Njom je rukovodio pukovnik Mile Novaković, a vrlo brzo stekla se jasna slika da je vodeći kriminalni klan u državi "zemunski klan", na čijem je čelu bio Dušan Spasojević. Ipak, iz nepoznatih razloga, dotadašnji šef UBPOK Radovan Knežević dokumentaciju o "zemuncima" i njihovim zlodelima držao je u kasi i nju niko nije tražio.

Deo MUP, kako je utvrđeno, bio je spreman da se suprotstavi Spasojeviću. Međutim, veliki problem predstavljala je druga struja u policiji koja je klanu odavala informacije o istragama i činila sve da "zemunce" zaštiti.

- Novaković je bio izuzetno upućen u sistem "zemunaca", a na veliko čuđenje, baš u tom trenutku mu je ponuđeno da bude zadužen za međunarodnu saradnju, što je on odbio - posvedočili su pred komisijom visokopozicionirani predstavnici policije.

Gotovo istovremeno policija je napravila takozvanu belu knjigu organizovanog kriminala. Na čuđenje mnogih, najmoćniji "zemunski klan" našao tek na četvrtom mestu. O korupciji i uticaju koji je klan imao najbolje svedoči činjenica da su svoje ljude imali od policijskih stanica do rukovodećih položaja u tužilaštvu i sudu.

- Čak ni zemunska policija nije učinila ništa da upozori bilo koju višu istancu da je u Šilerovoj ulici napravljen centar okupljanja klana. Na ovom mestu ugovarala su se ubistva, delile pare od otmica, a policija u Zemunu nije ništa preduzimala. Ne postoji nijedan dokument da je SUP Beograd ikada izdao nalog da se objekat pretrese. Naprotiv, osoba koja je u beogradskoj policiji bila zadužena za kontakt sa Spasojevićem nalazi se pod sumnjom da nije dobro radila svoj posao - navodi se u izveštaju komisije, uz zaključak da bi tadašnje rukovodstvo beogradske policije moralo da snosi deo odgovornosti za ubistvo Zorana Đinđića.

Paralelno sa razvojem "zemunskog klana", koji je imao zaštitu pojedinih struktura u policiji, rak-ranu u sistemu bezbednosti u Srbiji predstavljali su Milorad Ulemek Legija i Jedinica za specijalne operacije (JSO).

- Već tokom 2002. bilo je dovoljno indicija, ako ne i dokaza, da su se pripadnici klana povezali s rukovodstvom i delom JSO. Javna je tajna bila da su pripadnici "crvenih beretki" koji su obezbeđivali Legiju bili i u obezbeđenju Dušana Spasojevića - navodi se u zaključku komisije, uz obrazloženje da, i pored činjenice da su "zemunci" učestvovali u otmici Miroslava Miškovića, kao i da je Dejan Milenković Bagzi 21. februara 2003. kod hale Limes presekao kolonu u kojoj je bio premijer, DB Vladi Srbije nije dostavio nijedan izveštaj u kom se ukazuje na mogućnost ugroženosti Zorana Đinđića.

Sam angažovao

O bezbednosti premijera u vreme pre atentata trebalo je da brinu Uprava policije, i to u unutrašnjosti zgrade Vlade, zatim šesto odeljenje Državne bezbednosti, ali i neposredno obezbeđenje, koje je Đinđić sam angažovao. Nikada nije sproveden zahtev ličnog obezbeđenja premijera za pancirima, naoružanjem, specijalnim telefonima i ostalom opremom koju su zahtevali od rukovodstva Državne bezbednosti. U izjavama ličnih pratilaca premijera stoji da su to nekoliko puta tražili, ali da je bilo uzalud.

- Postojalo je nepoverenje, pa čak i netrpeljivost između neposrednog obezbeđenja i drugih delova sistema. Razlozi su očigledni. Jedan broj njih bili su Đinđićevi ljudi od poverenja još iz opozicionog vremena, ali oni nisu imali čiste dosijee. S druge strane, bili su aktivni pripadnici MUP - navodi se u izveštaju komisije.

Makina grupa i ubistvo generala Buhe

Posle ubistva policijskog generala Boška Buhe 10. juna 2002. istraga je došla do podataka da iza atentata stoji grupa Željka Maksimovića Make. Odmah se pristupilo tajnom praćenju i tajnoj kontroli telefonskih razgovora, što je rezultiralo hapšenjem Nikole Maljkovića i još nekoliko članova, ali ne i Maksimovića.

- Cilj ove grupe bila je destabilizacija vlasti u Beogradu, što potvrđuje činjenica da je za metu izabran Buha. Postojale su indicije da ova grupa ima nameru da ugrozi premijera Zorana Đinđića i članove njegove porodice - navodi se u izveštaju.

Vladimir Vukosavljević, načelnik odeljenja za obezbeđenje predsednika Vlade, naložio je pojačane mere obezbeđenja na osnovu usmene naredbe zamenika ministra unutrašnjih poslova Nenada Milića. Pre svega, povećan je broj onih u neposrednoj pratnji Đinđića, kao i onih koji su obezbeđivali premijerov stan. To je bio prvi slučaj da je obezbeđenje Zorana Đinđića pojačano zbog procene da je ugrožena njegova bezbednost.

Nalog komisije nije ispoštovan

Koraćeva komisija posle detaljne istrage došla je do konstatacije da posle ubistva premijera MUP i BIA moraju da izvrše unutrašnju istragu da bi se utvrdilo čija je odgovornost za mnogobrojne propuste u obezbeđenju Zorana Đinđića. Ova preporuka, međutim, nikada nije dobila epilog pred pravosuđem uprkos tome što je dokazano da je Milorad Ulemek učestvovao u organizaciji ubistva, a Zvezdan Jovanović u likvidaciji.

Nemci Đinđiću: Beži na Dedinje

Procena šestog odeljenja Državne bezbednosti, posle formiranja vlade DOS, bila je da nije bezbedno da premijer Đinđić s porodicom stanuje u stambenoj zgradi u centru grada, na Studentskom trgu. Procena je bila da, i pored preduzetih mera fizičkog obezbeđenja i tehničke zaštite, ne može da se ostvari potpuna bezbednost. Đinđić, međutim, nije želeo da menja mesto stanovanja.

- Eksperti policije Nemačke su dva puta bili u Beogradu na Đinđićev zahtev. Obišli su objekte na navedenim adresama i nakon sagledavanja stanja bezbednosne ugroženosti njihovi nalazi su se u velikoj meri podudarili s nalazima šestog odeljenja, pa su i oni preporučili preseljenje na Dedinje, u Užičku ulicu - stoji u izveštaju Koraćeve komisije.
Na kraju, premijer se sa porodicom i preselio na Dedinje u aprilu 2002.

Tražili da se pojača zaštita prema parku

Interesantno je da Đinđićevo lično obezbeđenje nije bilo upoznato s planovima za uvođenje novog sistema video-nadzora, ali je više puta tražilo da se pojača zaštita, naročito prema parku iza zgrade Vlade. Oni su bili nezadovoljni jer su isticali da ne postoji nadzor oko Vlade i da je praktično sistem koji je stajao na zgradi služio za snimanje osoba koje ulaze u zgradu Vlade. U tom periodu, podsetimo, već su postojali podaci da bi bezbednost Zorana Đinđića mogla biti ugrožena.