KUĆA LJUBAVI I NEPREBOLA: Zašto je Ivo Andrić, sedam godina pre smrti, zauvek napustio svoj dom

Kuće su kao i ljudi - rađaju se, žive, pamte i umiru. Ovaj citat Miodraga Ilića iz romana "Gde je kraj ulice" možda ilustruje i jednu od najzanimljivijih kuća u Herceg Novom, danas pretvorenu u muzej pod nazivom Dom nobelovca Ive Andrića.

Pod tim nazivom znaju ga i brojni turisti, svi oni koji se tokom leta prošetaju ulicom kroz naselje Topla, zamišljajući raj u kojem je slavni književnik provodio penzionerske dane na jednom od najlepših i najsunčanijih mesta Bokokotorskog zaliva. Ipak, ova kuća je mnogo više od toga i možda je najbolje opisuje citat koji se i danas može videti na njenoj fasadi: "Tek kada čovek sazida svoju kuću i stane da je uređuje i vodi, on vidi koliko je kuća, ma i najmanja bila, jača od čoveka pojedinca, i kako ga, s vremenom potpuno prerasta i proguta, i živi umesto njega."

Ono što prosečni turista ne zna, a teško da će i saznati ako ne obiđe muzejsku postavku u samoj zgradi, jeste to da je ovo jedina kuća Ive Andrića koju je sam podigao, ali i to da nikada nije bila samo njegova. Vidi se to i po tome što od marta 1968, pa sve do svoje smrti, sedam godina kasnije, u nju više nikada nije kročio. Možda će se neko zapitati šta je čuvenog pisca oteralo iz raja na zemlji, ali da bismo to shvatili, moramo se vratiti nekoliko godina ranije, ako ne i barem pola veka.

Ljubavna trojka

U sam osvit Drugog svetskog rata, u jednom salonu u Jevremovoj ulici, Ivo je doživeo gotovo fatalan susret. Milica Babić, već tada poznata i ostvarena kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu, možda i nije bila ideal lepote po tadašnjim merilima jer je bila povisoka i, kako beleže hroničari, pomalo koščata za prosečnu ženu, ali za diplomatu i pisca bila je potpuno otelotvorenje sopstvenog zamišljenog lika.

Naime, u svom delu "Jelena, žena koje nema" Andrić je godinama izlagao istoriju jednog emotivnog priviđenja koje ga je uporno pratilo i koje se javljalo u krajnje neobičnim okolnostima. Uveren da je reč o nepostojećem, astralnom stvorenju, bio je zaprepašćen kada je u Milici prepoznao upravo Jelenu, svoju fantazmagoriju. Od tog trenutka, zapravo, za njega više nije postojala druga žena.

Iako se među njima ubrzo začela emotivna veza, ona je zadugo bila neostvariva. Ne samo da je Milica bila 17 godina mlađa od Iva, što se, verovatno, ne bi dopalo ni Crkvi, ni njenima, ni tadašnjoj javnosti, već je postojao još jedan, čini se, malo veći problem. Naime, već je bila udata! I to za Nenada Jovanovića, novinara, diplomatu i prevodioca, ponajgore u svemu, još i Andrićevog prijatelja.

Teško je zamisliti čime se motivisao Ivo kada je svog prijatelja (sa suprugom, naravno) pozvao u Berlin 1939. i ponudio mu radno mesto atašea za štampu u kraljevskom veleposlanstvu. Jovanović je pristao, pa je ova neobična, prijateljska trojka, provela mnoge prijatne trenutke u srcu nemačkog Rajha, u trenutku kada je iz njega, širom Evrope i sveta, krenula najveća pošast u istoriji civilizacije.

Foto: Stevan Kragujević

Zabranjena ljubav tinjala je i tokom beogradske okupacije, ali bez Nenada, koji je u Nemačkoj proživljavao svoje najgore dane, boraveći u zloglasnom logoru Dahau. Naizgled ništa lakše živeo je i njegov prijatelj u Beogradu.

Iako je granice prelazio samo na papiru, pišući o ženi za kojom je žudeo ("često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima", zabeležio je svojevremeno crticu o nedozvoljenoj ljubavi), Andrić se čvrsto držao manira i moralnih načela. Uvek je bio uzdržan i na učtivoj distanci, dopuštajući sebi jedino da uživa u Miličinom društvu.

Nakon oslobođenja društvo se ponovo sabralo. Dok je Ivo u novim ideološkim uslovima tražio mesto pod suncem i dok se teško bolesni Nenad i dalje borio s logorskim avetima, Milica je živela razapeta između silne ljubavi, bračnih obaveza i društvenih obzira.

Raj na zemlji

Ljubavnu dramu razrešio je sam Nenad svojom smrću 1957. Posle 20 godina ljubavnog zanosa, neizgovorenih reči, nenapisanih strasti i prećutanih želja, par je konačno bio slobodan da svoju vezu i javno obelodani. Nažalost, ni tada nisu naišli na opšte odobravanje. Javnost je bila zatečena, a njeni roditelji zgroženi. "Šta će joj starkelja od 66 godina", pitali su se, "koja se nikada ranije nije ženila."

Za Milicu, naravno, nije bilo dileme. Posle toliko godina prigušene žudnje i nepodnošljive tišine, par se konačno venčao 1958. Počela je i poslednja decenija jedne nestvarne ljubavi vredne svakog književnog dela. Tri godine kasnije, Andrić je dobio Nobelovu nagradu, a naredne 1962. iz štampe je izašlo i prvo izdanje pripovetke "Jelena, žena koje nema". Posveta na Miličinom primerku nedvosmisleno ukazuje da je upravo ona ta Jelena.

Iako su od početka živeli u stanu na Andrićevom vencu, par je odlučio da negde svije i svoje gnezdo. Odlučili su se za Herceg Novi i Boku Kotorsku, imajući u vidu izreku da je "U suncu sedam berićeta, a u kiši samo jedan". Nažalost, ovaj raj na zemlji, kako su ga nazivali brojni posetioci, potrajao je samo pet godina. Milica je naprasno umrla 24. marta 1968, da bi potom bila preneta i sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Koliko je poznato, Ivo se više nikada nije vratio u svoj dom. Svojoj dragoj pridružio se 15. marta 1975.

BONUS VIDEO