USTAO IZ KOVČEGA NA SVOJOJ SAHRANI, PA OVO NEMA NIGDE! Pozvao i popa, kad je održao opelo usledio je šok - ovo je najviše zabrinulo "ožalošćene"! (VIDEO)

Iako je u ljudskoj istoriji prepuno primera onih koji su se plašili da ne budu slučajno živi sahranjeni, Lazi Laletu Jovanoviću iz Ruskog Krstura ovo se dogodilo, ali sa namerom.

Podigao spomenik

Foto: YouTube Printscreen/bozaphoto

Strah mnogih, za Laleta nije ništa, te je upriličio svoju sahranu kako valja i trebuje. Kao da je znao šta sam sebi sprema, te je još za života sam sebi podigao spomenik.

Upravo na tom mestu, nad sopstvenom rakom, okupio je svoje najmilije i najbliže. Bio mu je tu i otac koji je, pomalo skrhan, pomalo nasmejan, došao da isprati sina na ovaj “poslednji“ počinak.

Najsmešnija sahrana

A osmesi nisu silazili sa lica ni ostalih “ožalošćenih“. Malo su naricali nad sandukom svog živog prijatelja, malo su mobilnim telefonima snimali ovan nesvakidašnji hepening.

Na licu mesta, našao se i, kako su okupljeni prokomentarisali, "romski sveštenik“, koji je obavio ono što se i inače obavlja nad sandukom u kome leži živi pokojnik.

Kada je "njegovo preosveštenstvo“ obavilo sve kako valja i trebuje, “pokojnik“ je ustao iz sanduka, da bi se u njega položilo njegovo odelo.

- Samo cipele neko da ne ukrade – bio je zabrinut jedan od ožalošćenih.

Sahrana kao "novi početak"

U srpskoj tradiciji postoje mnogi neobični običaji povezani sa sahranama, koji su kroz istoriju imali i simboličko i praktično značenje. Jedan od takvih običaja, koji se spominje u nekim delovima Srbije, jeste takozvano "sahranjivanje živog čoveka“.

Iako ovaj izraz zvuči dramatično, u stvarnosti nije reč o stvarnom zakopavanju živih ljudi, već o ritualnom činu koji simbolizuje zamenu života za zdravlje, sreću ili iskupljenje od greha.

U starim verovanjima, u trenucima velike nesreće ili bolesti, simbolično "sahranjivanje“ živog čoveka označavalo je njegovo ponovno rođenje ili novi početak.

Najčešće je neko iz sela (obično stariji muškarac) pristajao da učestvuje u ovom ritualu, gde bi ga smeštali u iskopanu raku, ali bez stvarnog zakopavanja. Tu bi se izgovarale molitve i obredi, a nakon toga "sahranjeni“ bi bio simbolično oslobođen nesreće.

Gde se "sahranjuje“ odelo pokojnika?

Drugi neobičan običaj u Srbiji odnosi se na sahranjivanje odeće pokojnika, posebno u krajevima gde su ovakvi rituali deo lokalne tradicije. Naime, u pojedinim selima, umesto da zadrže ili podele odeću pokojnika među rodbinom, porodica bi je simbolično "sahranjivala“ na posebnom mestu. Verovalo se da na taj način pokojnik ne bi bio vezan za ovaj svet i da bi mu se omogućio miran prelazak u zagrobni život.

Ovo mesto za "sahranu“ odeće često bi bilo udaljeno od groblja, kako bi se izbeglo "vezivanje“ duše pokojnika za zemlju. U nekim varijantama ovog običaja, odeća bi se spaljivala, što je takođe smatrano simboličkim oslobađanjem.

Šta ovi običaji govore o ljudskoj prirodi?

Ovi običaji, ma koliko neobični izgledali savremenom čoveku, govore o dubokom strahu, ali i poštovanju prema smrti i onostranom svetu.

Oni su bili način na koji su naši preci pokušavali da objasne i kontrolišu neizvesnosti života i smrti, pružajući utehu onima koji ostaju.

Bonus video: