LUDNICE SU SVE PUNIJE, ZATVORI PREBUKIRANI: Otac Arsenije sa Ostroga UKAZUJE na veliki problem koji uništava MLADE ljude jer nemaju JEDNU VAŽNU STVAR!

Otac Arsenije Jovanović, monah Srpske pravoslavne crkve, prošao je dug put od Senjaka, elitnog dela Beograda u kojem je odrastao i proveo deo mladosti, do Ostroga, gde danas sa bratijom služi Bogu.

Kao mladić, koji je u vreme osamdesetih "imao sve", a opet osećao neizrečivu prazninu i besmisao, bio je svedok tragične sudbine kruga vrhunskih umetnika, muzičara, slikara stare SFRJ koji su, zajedno sa njim, beg od tog istog besmisla potražili u još većem ništavilu - drogi. Većina je umrla. Ili su se predozirali, ili su ih pokosili hepatitis i sida.

O životu pre monašenja napisao je knjigu "Bog i rokenrol", svedočenje i uspomenu na preminule prijatelje i poznanike. Neki su mu zamerili, nekima je knjiga spasila život.

Danas monah Arsenije odiše nenametljivim mirom čoveka koji je "probao sve i prošao svud" i na kraju se vratio u svoj dom, tamo gde je oduvek pripadao, a da toga u početku nije bio svestan.

Foto: Tanjug/N. JOVANOVIĆ

Iako živi i moli se u ostroškoj vrleti, u kontaktu je sa mnogim mladim urbanim ljudima koji kod njega dolaze po savet, mučeni istim onim besmislom sa kojim se i sam kao momak borio.

- Sve je gore i gore. Ludnice su sve punije, zatvori prebukirani. Dileri, narkomanija, seksualne mutacije u odnosu na ono što je prirodno. Tu su i moderni komunikacioni uređaji, brzina, sve je na dugme, sve je dostupno, a opet smo prazni. Izloženi smo megaprilivu informacija, a kultura nam je nula. Do skoro su još neke vrednosti i postojale, ali ulaskom u Treći milenijum i one polako nestaju. Na delu je surovo robovanje megakorporacijama i manjini koja vlada svetom i pravi globalni biznis zabave. Potrebno je što banalnijim i lascivnijim sadržajem privući decu, mlade. Tu istu našu decu koja imaju sve površnije vaspitanje i sve manje opšte kulture. Takvi su prijemčivi za najbanalnije sadržaje koji stimulišu najniže porive - kaže otac Arsenije za Ekspres.net.

Hedonizam se, objašnjava otac Arsenije, promoviše kao vrhunska vrednost.

- Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od slabijih, poput kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku sramota da kažeš da nisi imao barem jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu, makar i seksualnu da bi te smatrali za "civilizovanog". Čovek ide ka materijalnom progresu, a propada duhovno. Sve više se govori o kraju sveta, ali mislim da ovo nije kraj. Čovek je sposoban i za gore stvari - kaže ostroški monah.

Foto: Wikipedia/William Hall

Brzina koju živimo i koja nam je nametnuta vodi, kaže, na psihijatriju, kod dilera, u javnu kuću ili u – restorane:

"Zašto su na Zapadu ljudi predebeli? Zato jer im je duša beskrajno gladna, a telo im je sito. Oni jedu da utole glad, ne fizičku, već duhovnu, a ona ne može da se utoli hranom u fast fudu."

Uzrok ovakvog stanja je, prema rečima oca Arsenija, nedostatak ljubavi.

- Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti. Od lakših, poput anksioznosti, strahova i depresije, pa do najtežih stanja. To sve potiče od uništavanje žene koja gubi dva svoja najmoćnija oružja: ženstvenost i ljupkost. Izgubivši kontakt sa Bogom i onim što joj je Bogom dano takmiči se sa muškarcem. Deca odrastaju u tom ambijentu i kada majke izgube svoju crtu žene, onda i devojčice, njihove ćerke, postaju još gore. Muška deca počinju da mrze majke koje ih nisu vaspitale da vole ženski rod i to stvara ambijent nasilja u kojima muškarci maltretiraju žene i decu. Gubi se svaka mera - kaže otac Arsenije.

On objašnjava zašto se koplja najviše lome oko omladine i zašto se i na globalnom nivou pokušava perfidna kontrola mladih.

Foto: Photo by Vidal Balielo Jr. from Pexels

- Na Pravnom fakultetu u Podgorici redovno je održavana tribina koja je zatvorena posle mog predavanja na kojem sam govorio o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto? Zato što je omladina najzdraviji deo društva. Čovek srednjih godina je ucenjen poslom, decom. Omladina je rasterećena i može da pokrene promene. Sistem to zna i ne želi da se istina čuje. Sećam se mog vremena. Vođe najvećih rokenrol bendova bile su izmanipulisane od sistema. Mislili su da su borci, neki buntovnici, ustvari, sistem je preko njih kontrolisao omladinu. Dođu klinci na koncert, izduvaju se, izmitinguju, kažu: Kako nam je dobro u ovom mekom komunizmu, i ne bune se. Onda im još ubace drogu i završe posao.

Otac Arsenije kaže da u ovom vremenu naša pravoslavna crkva, odnosno sveštenici moraju da budu spremniji da daju odgovore omladini.

- Mi i ne znamo šta je to pravoslavlje. Čak i mnogi naši sveštenici ne znaju kojom silom raspolaže pravoslavlje. Dođe im mlad čovek sa problemima, oni ga pošalju na psihijatriju. Ne znaju da je molitva ta koja ima silu isceljenja. Toga i neki u Crkvi nisu svesni. Kada kod mene dođe neki mlad čovek sa problemima, molitva je vrhovna terapija. Mi imamo fiziološki i duhovni imunitet. Duhovni imunitet brani nas od demonskih sila, kao što nas fiziološki brani od virusa. Molitva izbacuje zlo i priprema nas za vrhovni susret kada srce prestane da nam kuca, kada se naš duh, duša i ličnost spremaju za novo rođenje. Molitva menja zakonitosti vremena i zakonitosti fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina. Molitva je najbolji botoks - objašnjava otac Arsenije i dodaje da je Crkvi potreban aktivniji misonarski rad, ali ne ka onima koji su već u Crkvi, nego kao onima koji su van nje.

Ima, kaže, i savremenih, obrazovanih sveštenika, sposobnih da se urbanim mladim ljudima obraćaju njihovim jezikom.

- Moraš da znaš o kulturi, umetnosti, muzici, nauci, da sagovornik vidi da ti znaš kroz šta on prolazi. Nedovoljno je samo da pričaš kako je Hristos vaskrsao - pojašnjava monah Arsenije.

Foto: pexels.com

Lek za sve je ljubav, poručuje na kraju monah.

- Ljubav se, nažalost, sve više poistovećuje sa pohotom. Ljubav je kada volimo čoveka onakvog kakav jeste i ne trudimo se da ga menjamo. Ljubav je žrtva. U ljubavi najviše treba da tražimo od sebe, ne od drugog. Treba više da razmišljamo kako se odnosimo prema voljenoj osobi i ona će ona isto tako da se odnosi prema nama. To je uzajamno i sa voljenom osobom i sa decom i sa roditeljima, prijateljima. A, dešava se suprotno. Tražimo za sebe, ne dajemo, prigovaramo onome pored nas da nam ne daje ono što mislimo da nam pripada i dolazi do razlaza. Ako znamo da je i Hristos između dvoje ljudi koji se vole, onda je ljubav, po mom mišljenju, potpuna - poručuje otac Arsenije.

Otac Arsenije objašnjava kako to sami pravimo pakao sa kojim se suočavamo i za života, ali i kada naše srce prestane da kuca.

- Sami stvaramo pakao. Nije Bog stvorio pakao, mi ga stvaramo. Autodestruktivnim životom, zlim pomislima i delima uništavamo dušu, srce, um koji suočavanje sa božanskom, netvarnom svetlošću posle smrti doživljavaju kao mučenje i pakao. Kao što se bolestan čovek sklanja od sunca, tako i bolesnoj duši smeta i muči je svetlost božanske ljubavi sa kojom se suočava posle smrti tela - zaključuje otac Arsenije.

BONUS VIDEO: