CRNA KESA ILI OTPUSNA LISTA! POTRESNA ISPOVEST IZ CRVENE ZONE: Na dan mi je spala temperatura, A ONDA JE POČEO PREOKRET!

Foto: Republika

 

U ponedeljak 27. septembra dobio sam temperaturu, tu su i glavobolja, bol u mišićima i sinusima, te osećaj kao da mi mravi gamižu po nogama, a ja nervozno mašem njima da bih ih oterao. Uradio sam brzi antigenski test u laboratoriji kod komšije Žarka i bio je negativan!

Već naredne večeri, u KOVID ambulanti u Zemunu, dupke punoj bolesnih ljudi, test je za nekoliko sekundi bio pozitivan. Otišao sam na rendgen (nalaz je bio čist) i sa terapijom koja je uključivala antibiotik pancef da pokrije eventualnu superinfekciju, kao i niz suplemenata, pušten sam na kućno lečenje, s vrlo dobrim prognozama (CRP je bio 20, a D-dimer u referentnim granicama).

U četvrtak mi je temperatura spala sama od sebe. Nije bilo bola u glavi i mišićima, a i mravi iz nogu se nestali. Delovalo je kao da se virus povukao. Prema savetu našeg rođaka sjajnog dr Jovike Stokića iz Užica, nastavio sam da proveram krvnu sliku na svaka dva dana, što će se ispostaviti kao vrlo bitna stavka. Tog dana i krvna slika je nagovestila povlačenja virusa - CRP se spustio na 6,1, a D-dimer je bio miran.

KAKAV PREOKRET...

U petak je iznenada došlo do preokreta. Temperatura se vratila na 37, noge su opet naselili mravi, odnekud su došli i bol u sinusima i kašalj. Krvna slika koja je rađena narednog dana bila je dramatično drugačija. Za samo dva dana, a možda i manje, CRP je skočio na preko 18, a D-dimer doživeo je drastičan skok na 2,15 (bio je tri puta veći nego što je normalno), što je ukazivalo na potencijalnu upalu pluća. Tog dana je, verovatno, krenulo ono najgore.

Prema preporuci dr Igora Dimitrijeva, koji me je znalački i smireno sproveo kroz dramatične obrte, dobio sam uput za Gradski zavod za plućne bolesti na Zvezdari, gde me prima na pregled dr Radmila Čurčić, za koju ću kasnije saznati da je prati glas vrhunskog pulmologa. Gleda krvnu sliku, meri mi saturaciju (98) i šalje kući, uz kontrolu za četiri dana. Negodujem, kažem da je dr Dimitrijev tražio skener zbog D-dimera, sumnjajući na upalu pluća, a ona uz smešak kaže: "Nemate upalu pluća. Ali pratićemo vas." Da sam joj tada poverovao, sad verovatno ne bih ovo pisao.

Po podne odlazim na Zvezdaru, u privatni dijagnostički centar, da uradim skener pluća. Rezultat stiže nekoliko sati kasnije. Obostrana upala pluća. Oba doktora s kojim sam na vezi kažu: "Bolnica, odmah!"

Nekoliko telefonskih razgovora kasnije i nestrpljivih nekoliko sati čekanja na odgovor, a onda pravac u bolnicu. Oko osam sati uveče sam na trijaži u KBC Bežanijska kosa. Usred korona inferna, koji je prepunio bolnice i ostavio ih bez praznih kreveta.

Doktori, medicinske sestre i tehničari jure okolo, Hitna pomoć neprestano dovozi nove pacijente na nosilima, u ambulanti ljudi primaju terapiju na infuziju, dok se drugima vadi krv, meri pritisak i saturacija (pomoću oksimetra registruje se visina kiseonika u krvi preko pulsa), proverava EKG, a ima i mnogo onih koji su već priključeni na boce sa kiseonikom. Jedni čekaju u redu za rendgen, drugi stoje uza zid, lica smrznutih od straha i brige. Korona je ovoga puta udarila iz sve snage, mada izvan bolnice to nije tako izgledalo. Dok su jedni priključivani na boce s kiseonikom i infuziju, drugi su i dalje spokojno pili piće u noćnom provodu i đuskali po klubovima.

Doktori i medicinske sestre su vidljivo uigrani na prijemu, jasno poštujući protokol. Tako sam za sat i po već bio u krevetu na odeljenju hematologije u KOVID režimu crvene zone, s iglom u veni. Svako malo su mi nešto merili (pritisak, saturaciju, temperaturu, šećer), uzimali krv za analize, odmah uveli terapiju antibioticima i kortikosteroidima na infuziju i injekcije fraksiparina protiv zgrušavanja krvi, a na kraju sam priključen i na kiseoničku potporu od dva litra.

SVI ĆUTE, PA I JA

Mada nas je u dupleks sobi bilo devetoro, niko nije razgovarao ni s kim. Svako je bio uvučen u svoju saturaciju i strahove, paralisan neizvesnošću i paranojom. Ležali smo, pravili se da spavamo, a, u stvari, prolazili smo kroz jezivi leksikon strahova vezan za virus koji ima sve osobine savršenog serijskog ubice. Kroz uvek otvorene prozore dolazio je hladan vazduh iz spoljnog sveta, iz kojeg smo, na blef, bili ekskomunicirani na neodređeno. Što reče jedna simpatična čistačica koja nam je svakog jutra čistila sobe:

"Ušla guja u vas! Steže, drobi, guši... Ali ne dajte se, spavajte samo na boku, nipošto na leđima, to će oterati guju iz grudi! Svi ćete vi kući, osećam to!" I tačno tako, zbog slivanja, morali smo da spavamo samo na bokovima ili stomaku.

 

Bolničke priče koje su mogle da se čuju u prolazu, bilo od sestara ili drugih pacijenata, bile su pravi šoker za psihu. Naizgled lakši slučajevi su se začas komplikovali i završavali na intenzivnoj nezi, tj. na respiratoru, za koji su pričali da, kad te na njega priključe i vežu glavu kaiševima, odmah počneš da se gušiš u panici jer ne možeš da udahneš vazduh i uskladiš ritam disanja i mašine, a nivo kiseonika u zatvorenim plućima tone u crveno.

Bake se opraštaju od unuka preko Vajbera, s maskom za kiseonik, i odlaze... Ljudi su ridali u toaletu, neki su čak odlučili da sebi prekrate muke. Ovaj virus je razorio ljudsko dostojanstvo i obesmislio hrabrost. On sistemski uništava celo ljudsko biće, napadajući telo i mozak, dobacujući čak i do same duše. On ostavlja čoveka potpuno samog da se klati na granici neizvesnosti - crna kesa ili otpusna lista. Korona za boga ne zna!

SJAJNA MILICA

Moj lični pakao se produbio dan po dolasku u bolnicu, kad sam saznao da i moja supruga ima koronu, a ubrzo se razbolelo i dvoje naše male dece (četiri i 11 godina). Postali smo naslov iz crne hronike sa sajta: "Jezivo! Cela porodica zaražena! Majka sama u stanu sa dva deteta, otac se u bolnici bori za život."

Moj slučaj, kako se to već kaže, vodila je sjajna mlada doktorka Anica Divac sa svojim timom, uz stručnu podršku načelnice hematologije Olivere Marković. Preskočiću dane najvećih muka jer sam ih proveo u bunilu, tek terapija je na kraju dala dobre rezultate. Krvna slika je počela da mi se popravlja. Prognoze su (konačno) bile dobre. Lekari su mi rekli da me je spaslo to što sam primio dve doze vakcine. Nevakcinisani su, svojim očima sam to video, prošli daleko gore od mene. Šta to znači, jasno vam je...

***

Uprkos napretku, nisam se baš dobro osećao. Terapija jakim antibioticima (longacef) i još jačim kortikosteroidima (lemod) potpuno mi je iscrpela telo, pa sam za sedam dana izgubio šest kilograma. Pritisak mi je veoma skočio zbog kortikosteorida, odleteo na 150/100, puls je bio oko 120, tako da sam morao da primam i jake terapije za ovaj problem.

Istovremeno me je mučila jaka anksizonost, mišići su mi bili potpuno zgrčeni i bolni, pa nisam mogao da spavam od neugodnosti koja je suzbijana ksanaksom. U bolnici sam razvio i fobiju prema oksimetru (saturaciju su nam redovno merili u tri ujutru, šest ujutru, deset ujutru, 17 i 22 sata), pogotovo kad je čoveku iz naše sobe najpre počelo da zvoni uvo, a onda su ustanovili da mu je saturacija iznenada pala sa 95 na 91, pa je hitno prebačen na intenzivnu negu.

VOZI, NE ŽURIM...

Moja supruga se lavovski borila s infekcijom, istovremeno, krajnjim naporom, na izmaku snage, vodeći decu u dom zdravlja, laboratoriju, negujući ih i hraneći, dokazujući da su supruge i majke najjači stubovi porodice, prave lavice. Pomagali su joj dobri ljudi poput naših prijatelja Danke i Baneta, koji su odmah dopremili dva paketa puna lekova, maski, suplemenata i slatkiša za našu decu i ne pitajući šta treba.

Moja majka je punom parom kuvala okrepljujuću hranu, koju je još brže moj šurak Ogi donosio u naš stan, jureći s jednog dela grada u drugi, dok su tast i tašta iz Užica poslali dve torbe domaćih namirnica i roditeljskog požrtvovanja, pokušavajući da tokom mučnih razgovora sakriju od nas suze i panični strah. Namerno napominjem ovo jer bez tih ljudi moja porodica je mogla da postane i nastavak vesti na portalu, pomenute negde na početku teksta.

Na svu sreću, nisam postao vest na portalu. Iz bolnice sam sam izašao prošlog utorka ujutru. Bilo je prijatno oktobarsko pre podne, s reskim vazduhom, koji mi je milovao pluća. Telo mi je bilo kao tuđe, snagu nisam osećao, a listovi su mi se zgrčili i kod najmanje uzbrdice. Na sebi sam i dalje imao trenerku u kojoj sam ležao sedam dana u krevetu.
Seo sam u taksi kod kapije bolnice, a vozač je pitao kojim putem da vozi.
- Kojim god, nigde ne žurim. Mogu da se vozim i ceo dan - odgovorio sam preko maske i iznuren se opustio na zadnjem sedištu.

UMRO JE MARKO

Ubrzo sam bio u našem stanu. Supruga i deca su me zagrlili čim sam ušao. Ostali smo tako da stojimo u hodniku neko vreme, bez reči. Sve dok naša ćerkica od četiri godine nije izbrbljala: "Eto, lepo sam vam rekla da će se tata vratiti."

Dan nakon izlaska iz bolnice saznao sam da je od upale pluće uzrokovane koronavirusom umro moj dobar poznanik glumac Marko Živić, godinu dana mlađi od mene. Tačno sam znao kroz kakvu je agoniju i patnju morao da prođe do smiraja duše. Nedaobog nikome!

Na kraju, beskrajno sam zahvalan osoblju KBC Bežanijska kosa. Hvala vam od srca, divni ljudi, što izdržavate već skoro dve godine bez svojih života da biste spasavali tuđe.
Neka vam konačno svemir pošalje mir. Kao i svima nama.