(FOTO) PUT U SREDIŠTE ZEMLJE! Spustili smo se s rudarima na 400 METARA ISPOD POVRŠINE!

Foto: ST/Petar Divac

Rudnik Jarando

Crna lica, ali osmeh blistav. Blistav toliko da sija čak i na dubini od 400 metara ispod zemlje. Ekipa Srpskog telegrafa provela je smenu s rudarima, ljudima koji rade jedan od najtežih poslova, duboko u jami, nad kojom su tone i tone zemlje.

Ni dobro jutro ni dobar dan, a ni dobro veče. Nijedan od tih pozdrava ovi vredni ljudi ne koriste. Jedini pozdrav među njima je "srećno" jer je upravo sreća ono što im je preko potrebno svaki put kada kreću u srce zemlje, baš kao u čuvenom romanu Žila Verna kojim smo naslovili ovaj tekst. Ako se pitate zašto, objašnjenje je jednostavno: svaki ulazak u jamu je rizik da iz nje neće izaći.

PODELA ZADATAKA

Na putu ka večitom mraku, u rudniku kamenog uglja Jarando u Baljevcu kod Raške, topli osmesi rudara su nešto što sija jače od bilo koje lampe koju nose na šlemu. Radna odela, gumene čizme, šlem, ponešto od hrane i pravac u dubinu zemlje. I tako svakog dana i noći. Jedan po jedan staju na traku koja ih odvozi duboko u zemlju, u ležećem položaju. Kako nam kažu, iako su svesni opasnosti, ne razmišljaju o tome da li poslednji put vide svetlost dana.

- Ovo je naš posao, naša svakodnevica. Svako od nas ima svoj radni zadatak i trudimo da se da ga obavimo na najbolji mogući način - pričaju nam Aleksandar Bojanić, asistent upravnika jame, i Branimir Radić, poslovođa, koji svakodnevno sa svojim radnicima silaze ispod zemlje.

Među hrabrim rudarima i tri žene Rudarski hleb ima sedam kora, rečenica je kojom razgovor počinje tehnički direktor "Ibarskih rudnika" Vladan Cvetković. - "Ibarski rudnici" postoje od 1924, ali tragovi rudarenja u ovom kraju postoje još od davnih dana. Kroz istoriju se dosta stvari menjalo, a danas rudnik kamenog uglja Baljevac posluje kao javno preduzeće. Termoelektrana "Nikola Tesla" nam je od 2008. do danas glavni kupac, ali, pored njih, ovaj rudnik snabdeva sve veće proizvođače po Srbiji. Trenutno imamo 400 radnika. Među ljudima koji rade baš u rudniku imamo i tri žene, jedna je rudarski tehničar, druga inženjer, treća geolog - priča nam Cvetković, naglašavajući da mu je krivo što mnogi potcenjuju posao rudara, zbog čega, inače, rade s manje ljudi nego što im treba. Kaže, mnogo bi značilo da rudarima povećaju plate, tada bi interesovanje bilo veće.

Kako kažu, u rudniku se tačno zna ko šta radi:

- Svi ovi ljudi imaju svoju ulogu, jedan baca mine, drugi je bravar, treći električar, svaki od njih je tu da pritekne u pomoć ako zatreba. U rudniku svi funkcionišu kao jedno jer da nije tako, rudnik ne bi mogao da opstane.

Dalje, laganim koracima ka samom dnu stiže se do rudara, glavnih junaka, na čijim je licima svaka bora ispunjena crnom prašinom. Kada ih traka doveze do krajnje tačke, odakle moraju da stignu do radne površine, rudari pešače dva kilometra u jednom pravcu. Pitamo ih da li im je posao težak i kako se nose sa činjenicom da im je non-stop glava u torbi, a oni uglas poručuju: "Ovo je naša svakodnevica, naš život."

POBEDA ZA POBEDOM

Nakon konstatacije koja ostavlja bez reči svoju priču u nekoliko rečenica izneo nam je Nebojša Nikolić, kopač, koji u rudniku radi 25 godina.

- Ne znam šta bih rekao. Strah nemam jer ovo radim svaki dan već dve i po decenije. Promenio sam dosta rudnika i nikada nisam razmišljao o tome da li će mi se nešto dogoditi jer da jesam, verovatno nikada ne bih sišao u jamu - objašnjava on.

Dodaje da neizmerno voli svoj posao:

- Koliko god da je teško ja sam na ovo navikao i mogu da kažem da volim svoj posao. Trebalo bi, ipak, da budemo malo bolje plaćeni, ali ja se nadam da će do toga i doći i da će nam država pomoći i prepoznati naš rad i trud.

Njegov kolega Đorđe Lazović, koji već 10 godina radi kao kopač, a crno lice mu govori više od 1.000 reči, priča:

- Volim da kažem da je nama uvek mrak i da nam je dan iznenađenje. Trudimo se da uz osmeh prebrodimo teške trenutke i odagnamo negativne misli. Ovo je za nas kao svaki drugi posao, ne razmišljamo o posledicama. Bude teških trenutaka, ne mogu da kažem, ali sve se da pobediti. Hrabri smo i istrajni, to je naša tajna.

Najlepše je kad se jede u jami Upravnik jame Jarando Ljubinko Šumarac ističe da najviše pamti kako je pre deset godina krenuo u jamu da gasi požar. - U jami su se pojavili gasovi i vatra. Imali smo ozbiljnu intervenciju. Prvo što ti je u toj situaciji potrebno jeste smirenost jer i najmanja greška mogla je da bude kobna. Išli smo u ekipama, tri vođe i dva radnika, stavili smo aparate, to je nešto kao oprema za ronjenje i krenuli put jame. Bio sam svestan da postoji mogućnost da ne izađem, ali isto tako ja sam u tom trenutku bio neko ko je tim ljudima dole morao da pomogne. Nismo imali prava na grešku - navodi on. Kaže, pored ovih teških stvari, ima i mnogo toga lepog: - Posle ovoliko godina rada ne bih sebe mogao da vidim da radim nešto drugo. Ovo je moj život. Ima tu zanimljivih stvari. Evo, na primer, nema nigde slađe da se jede nego u jami. Sećam se, jedan kolega koji je udao ćerku posle svadbe doneo je hranu. Tada smo se u jami najeli kao nikad. Ruke crne, prašina. Ali to mi je, iskren da budem, bio najslađi obrok.