Predrag Tripković prešao Atlantik! Veslao je za decu - pomozite i vi!

Foto: facebook.com/Nomad

Preveslali Atlantik

Međunarodna petorka isplovila je u okeanskom veslačkom čamcu iz gradića Portimao u Portugalu, u subotu 7. marta, ne sluteći šta ih čeka.

Nekoliko dana kasnije, 11. marta, u svetu će biti proglašena pandemija korona virusa, a njihovo izazovno putovanje dodatno se komplikuje.

Predrag je 18. marta na okeanu proslavio 59. rođendan. Ako ekspedicija prođe prema planu, on će biti prvi Srbin i najstariji čovek koji je preveslao Atlantski okean do sada.

- Kada si na čamcu, godine gube značaj - kaže Tripković za BBC.

- Bez obzira koliko godina imaš, moraš da obaviš svoj deo posla. Da li je meni teže ili lakše, to nije ni važno - ovde se svako sam bori sa svojim problemima i strahovima.

Preveslao je Atlantik! Foto: facebook.com/Nomad Predrag Tripković se javio sa kopna! Prešao je Atlantik! Prvo što je rekao je kako ne može da nađe balans dok hoda. Pošaljite po jedan SMS na 7175 za Udruženje Uvek Sa Decom, za decu koja žive u izolaciji ceo svoj život boreći se sa bolešću! Peđa je veslao i za njih!

Pokoravanje Atlantika

Osim Predraga, u ekipi su dvojica Iraca, Šejn Rajan i Dara, Livar Najsted sa danskih Farskih ostrva i njihov kapetan Ralf Tujn iz Holandije.

Njihovo putovanje vodilo ih je od Portugala do Francuske Gvajane, na severoistočnoj obali Južne Amerike.

Irac Rajan prva je slepa osoba na svetu u ovakvoj ekspediciji.

- Oduvek sam želeo da preveslam Atlantik i ne osećam se nimalo drugačije od saputnika - kaže Šejn za BBC i dodaje - želim da poručim svim slepim osobama da, ukoliko imate cilj i pojave se okolnosti koje su dovoljno bezbedne da taj cilj i ostvarite, samo krenite.

 

 

Međutim, zemlje širom sveta su tokom protekla dva meseca zatvorile granice, stavile čitave gradove i regione u karantin, umanjile ili potpuno ukinule međunarodni i unutrašnji saobraćaj.

Zbog epidemije virusa korona, veslačima je otežano dopunjavanje zaliha, što su prvi put osetili krajem marta:

- Odbijeni smo na Zelenortskim ostrvima, gde smo planirali da dopunimo zalihe pijaće vode i namirnica - kaže za BBC u javljanju sa čamca kapetan Ralf.

On je najiskusniji veslač na čamcu - Ralf deveti put prelazi Atlantik, i tako postavlja novi svetski rekord u broju pojedničnih preveslavanja.

Nakon 24 sata provedenih na ulazu u marinu na Zelenortskim ostrvima, policija je obavestila veslače da će ih snabdeti vodom i drugim neophodnim potrepštinama.

- Preko štapa, koji je na jednom kraju imao zavezanu kesu, dodali smo spisak stvari i potreban novac - piše Predrag u jednom od postova na Fejsbuk stranici udruženja Nomad kultura.

Ekipa ima i svog "vezistu" na kopnu - Predrag sa satelitskog telefona šalje poruke nećaku Milošu u Beogradu, koji ih potom objavljuje na društvenim mrežama. - Posle tri-četiri sata, obavestili su nas da odveslamo do doka, gde nas je čekalo 65 kanti vode od po šest litara. Policija je sve htela da obavi brzo, ne shvatajući da mi nemamo neki poseban prostor gde bismo mogli da ubacimo sve te balone.

 

 

Zatvorene granice usled epidemije koronavirusa nisu jedino što brine veslače.

- Naravno da brinem, moja porodica je u Beogradu - kaže Predrag Tripković i dodaje - ovo je jedinstven izazov i traži od svakog pojedinca da se prilagodi novoj situaciji. Brinem kao roditelj i suprug.

A tu je i nemirno more. Na početku putovanja, kada su bili u blizini Maroka, na čamac se stuštila oluja sa udarima vetra od 90 kilometara na sat, zapljuskujući ga talasima visine do pet metara.

 

Noćna smena Predrag Tripkovic za Udruženje Uvek Sa Decom sa veslačkog broda negde na okeanu: Neki April.... Druga smena, od 1 do 3. "Ten minutes", čujem glas. Vreme je, kažem sam sebi, i počinjem da se izvlačim iz vreće. Uobičajeno, i već uvežbano, pravim "most", oslanjajući se na teme, i izvlačim vreću. Navlaka se odavno raspala, tako da vreću samo urolam i onda uvežem da se ne bi vukla po kabini. Navlačim donji deo trenerke, nije hladno ali moje kosti vole da budu ušuškane. Vrata držimo otvorena, kada god nam vreme to dozvoljava. Nismo se kupali, niti prali veš, već nedeljama a sve stvari u kabini su uvek vlažne. Veče je lepo, okean milostiv, a mladi mesec nas obasijava bledom svetlošću. Nameštam sedište, dva podmetača i jagnjeća koža dovoljni su za moju zadnjicu.Za trenutak, niko ne vesla, svako se bavi nečim što smatra neophodnim da uradi pre nego što uhvati vesla, da namesti muziku koju će da sluša, natoči vodu, namaže bolno mesto kremom ili pojede par zalogaja. Boli me stomak, tupo, iritirajuće. Znam da će, već posle nekoliko zaveslaja, da počnu da se bune i tetive na skočnim zglobovima, a ni palac desne ruke neće proći nezapaženo. U zadnje vreme, imam grčeve u listu leve noge, a da bih izbegao bol u desnom kuku, pridržavam nogu kada je ubacujem u veslačku pedalu (pedala koja ima kaiševe). Prestao sam da uzimam brufen, samo mi zamaskira povrede a ne pomaže da se prebrode. Kakva uživancija, jadam se sam sebi. Biće ovo dugih dva sata, pomislio sam. Ispred mene je Darah i vidim, po načinu kako sedi, da mu se spava, znači: veslaće neujednačeno i malo. Ajde, baš da vidim koliko zaveslaja napravim više od njega. Odmah sam napravio pravila: broji se svaki moj zaveslaj kada on prestane da vesla i smanjuje za onaj broj njegovih zaveslaja koje napravi kada ja ne veslam. Ne računa se kada idemo u "wc". Zaveslaji jednom rukom, da bi se uzela voda i sl., računaju se kao puni zaveslaji. Čim smo krenuli sa smenom, Darah je zastao da potraži kremu. Nešto ga boli, pomislih, ali sam brojao jedan, dva, tri - na devetom zaveslaju ponovo je uzeo vesla. Kada je on zastao, ja sam, nekako automatski, počeo da imam duže i relaksiranije zaveslaje. Nelagoda u skočnim zglobovima je popustila. Već danima pokušavam da smislim zaveslaj koji će smanjiti tenziju na tetive a ispostavilo se da je to, u stvari, onaj pravi školski. Bilo je vreme da porazgovaram sam sa sobom. Neuro - lingvističko programiranje (NLP) je fency naziv za "misli pozitivno i to će ti se i desiti". Prvo sam se obratio šakama: momci (mislim na šake i prste) vi ste moja uzdanica, sa vama se družim jako dugo, zajedno smo prošli svašta, ajde sada, namestite se tako da ništa ne boli. Možete vi to, zar ne? Kuk, - momče staro, još nisi za remont, obećavam više ću da te razgibavam a ti prestani da se buniš, cool. Listovi – ok, znam, hiljade ponavljanja ali to smo već prošli. Možete vi to, posle smene, dobro ću da vas izmasiram. Stomak – gledaj, znam da u toj ekspedicionoj hrani ima mnogo mleka u prahu na koje ti nisi navikao (nas dvojica, mislim stomak i ja, ne koristimo mleko, osim za kafu, već 30-tak godina) ali prošli smo mi i gore stvari, seti se samo svilenih buba u Kini, pa ovčijih očiju, koje si uspešno svario u Iner Mongoliji, a da ne pričam koje si sve gluposti provario u Tadžikistanu. Možeš ti to, a ja ću potražiti neki pirinač. OK, jesmo li cool? A sada vi, skočni zglobovi, znam, znam sve je na vas palo. Vezani ste a talasi cimaju levo-desno, istežu vas, a ni ovi kratki zaveslaji vam ne prijaju. Sasvim vas razumem, ali imamo još dosta toga do penzije i zato nema predaje. Ajde ovako, ja ću, svaki put kada Darah prestane da vesla, da krenem sa dugim opuštajućim zaveslajima a vi se malo primirite, dosta je, bogamu, tog gunđanja. NLP radi! Kako je vreme prolazilo, tako je nestajalo boli i nelagode. Do kraja smene imao sam 326 zaveslaja više od Daraha. Ispalo je pozitivno to što je bio pospan, pa sam ja mogao da veslam, mom telu poznatim, dugim zaveslajima. Do kraja smene, ništa me nije bolelo osim pozadine. Moraću da popričam i sa njom.

 

Život na čamcu

Dan veslača podeljen je u smene od po dva sata veslanja i dva sata spavanja. Sa izuzetkom kraćih pristajanja radi dopune zaliha, ovo je neprekidan ciklus.

- Do sada sam 148 puta spakovao vreću za spavanje i isto toliko puta je raspakovao, šest puta dnevno -  piše Tripković u Fejsbuk javljanju početkom aprila.

Tokom smena, članovi posade se zanimaju tako što broje zaveslaje i takmiče se ko je više puta zamahnuo tokom smene. Brojanje se pauzira samo za odlaske u toalet.

A toalet i kupatilo?

Tu je okean. Za pranjem odeće, pa ni za kupanjem, nema neke velike potrebe - na okeanu su, sve je stalno vlažno.

Dok mnogi ovih dana zbog policijskog časa uporno prešpartavaju stanove i terase, veslači se saosećaju - njihov potez da protegnu noge nakon veslanja čini paluba dugačka pet a široka 1,6 metara.

- Rekordi mi nisu prioritet - kaže Predrag. - Izazovi koje sa sobom nosi ovakav poduhvat i sagledavanje sopstvene reakcije na te izazove je neponovljivo iskustvo.

Motiviše ih i poruka koju je neko od veslača napisao na zidu kabine - ne znaš koliko si jak dok ti snaga ne postane jedini izbor". - To je stvarno tako - kaže Predrag.

 

 

Posada živi na ekspedicionoj hrani, za koju Predrag kaže da nije baš laka za varenje. - Znam da u toj ekspedicionoj hrani ima mnogo mleka u prahu, ali prošli smo mi i gore stvari - seti se samo svilenih buba u Kini, pa ovčijih očiju koje si uspešno svario u Mongoliji, a da ne pričam koje si sve gluposti provario u Tadžikistanu. Možeš ti to - bodri on sam sebe.

Jedna od nasušnih stvari na čamcu su i vlažne maramice za bebe - one su vrlo važne za čišćenje kože od slane vode, kako ne bi došlo do infekcija.

Neizvesnost povratka

Zbog zatvaranja granica nije izvesno da će moći da završe avanturu iskrcavanjem u Francuskoj Gvajani.

- Treba da tek da završimo papirologiju za iskrcavanje - ističe kapetan Ralf i dodaje - u ovom trenutku, ne znam kako ćemo i kada moći da otputujemo kući.

Predrag dodaje da, prema informacijama koje za sada imaju, ne bi trebalo da bude većih problema. - Smene od dva plus dva sata su moja preokupacija, o svemu šta će biti kad stignemo ću misliti tada -  kaže Predrag za BBC.

Međutim - nađe se vremena i da se veslači počaste nekom konzervom tunjevine, limenkom piva ili čašicom likera.

- Bilo je oko 23 časa kada je Ralf zaključio da je trenutak kada bi trebalo popiti flašu likera kojeg je njegov otac jako voleo -  piše Predrag u jednom od Fejsbuk postova. - Trebalo je da je popijemo kada iz   urne prospemo u okean pepeo njegovog nedavno preminulog oca

U četvrtak, 23. aprila, do cilja - grada Kajen, prestonice Francuske Gvajane, ih je delilo oko 200 nautičkih milja, tj. 370 kilometara - nešto manje nego razdaljina od Beograda do Leskovca.