U Srbiji mrtve sahranjuju u dvorištima! Praistorijski kult koji i dalje živi kod našeg naroda

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Međutim, koliko je nama poznato, ovakva kazna do sada nije izrečena ni u jednoj opštini. Ipak, u pojedinim delovima zemlje i danas se mogu videti porodične grobnice u dvorištima. I to, "po zakonu".

Gde god se krene po Azbukovici, nailazi se na poneki grob. Ima ih svuda, pored puta, u dvorištima, njivama, školskim dvorištima, čak i pored štala. Razloga za to je mnogo, od opravdanih do ponekad i bizarnih. Meštani podrinjskih sela često, a neki to i danas rade, svoje najmilije sahranjivali su u dvorištima svojih kuća, na njivama, pored štala…

U istočnoj Srbiji isti je slučaj, jer je kult mrtvih kod Vlaha vrlo izražen. Smrt je za njih novi početak, pa im je normalno da svoje mrtve sahranjuju na porodičnom imanju. Razlozi za to su običajni ali i praktični, posebno u Ranovcu koje je po teritoriji najveće selo u Srbiji.

- Jedan od glavnih razloga jeste to što je u Azbukovici konfiguracija terena takva da su mnogima seoska groblja daleko, pa se vremenom pribeglo sahranjivanju bliže kuće, na svom imanju. Tako se došlo do toga da skoro svaka familija ima svoje porodično groblje. Problem je to što se iz ovih krajeva, pogotovo brdskih sela, narod masovno iseljava, pa o tim grobovima nema više ko da brine. Grobovi stoje zapušteni, imanje ponekad promeni vlasnika, koji i ne zna ko mu je pored kuće sahranjen. Novi vlasnik gradi nove objekte, pa se često grob nađe pored štale ili svinjca, okružen gomilom stajskog đubreta - priča za medije prota Obrad Pavlović, koji od 1958. godine službuje u Azbukovici, i zna gde je gotovo svaki grob.

Dragoljub Grbinović, iz Ranovca kod Petrovca na Mlavi, za RTS objašnjava da su i za predeo istočne Srbije razlozi za sahranjivanje u dvorišta uglavnom isti -naše groblje je daleko, preko četiri kilometara, a do četrdeset dana je običaj da se ide svaki dan na groblje. Robin Grbinović, predsednik MZ Ranovac kod Petrovca na Mlavi, objašnjava - kod nas se retko kad prodaju kuće. To je jako strašno za neku porodicu i niko nije hteo da kupuje kuće gde su grobovi druge familije, tako da su im ostavljali u amanet da čuvaju i da šire imanje.

U Voluji kod Kučeva ne postoji seosko groblje. A izbor mesta za porodična, niko ne ograničava, pa često mogu da budu i u blizini bunara. - Pek kad izađe poplavi i groblje i sve i ruši ograde oko groblja, možda i spomenike odnese - navodi Mirko Vunturišević iz Voluje kod Kučeva. Nenad Medrulović iz Voluje kod Kučeva kaže da odluka o sahranjivanju i dvorištima nije naša - To je odavno. Moj deda je sahranjivao njegove u dvorištu.

Skupština opštine Kučevo donela je odluku da u selima gde nema groblja, mogu da se sahranjuju u dvorištu, ali to odobrenje primenjuju i drugi. Zoran Velimirović, zamenik načelnika opštinske uprave Kučevo, navodi - To je samo iz razloga što su jaki mesni običaji koji regulišu način sahranjivanja.

U selu Rudare, u kuršumlijskoj opštini, situacija je ista. Ono po čemu se prepoznaje ovo razuđeno selo na putu Kuršumlija – Prolom banja su porodični grobovi u dvorištu kuća ili u njivama, odnosno odluka da porodica pokojnike sahranjuju gde god im se prohte. Tako u ovom selu sa 300 stanovnika, zasad ima tačno 21 mesto sa jednim ili više grobova. Ljudi se sahranjuju na svojim imanjima zbog lične želje ili zbog volje svojih najbližih, ali i zbog daljine groblja, loših puteva i nesloge među meštanima! U zaseoku Ravni Šort pre nekoliko godina desio se slučaj koji meštani ovde često prepričavaju.

Dva brata su bila u zavadi zbog neraščišćenih imovinskih odnosa. Na samrti jedan od njih je izrazio želju da ga familija sahrani na parceli koja se nalazi tik uz ulazna vrata porodične kuće drugog brata. Članovi familije su nakon sahrane grob zalili armiranom pločom od preko 20 centimetara kako bi sprečili ekshumaciju. Posle sudske odluke o prebacivanju posmrtnih ostataka na groblje, bilo je više bezuspešnih pokušaja da se razbije armirana ploča, ali nikom to nije pošlo za rukom, da bi na kraju opština angažovala stručnu ekipu i rovokopač iz Čačka kako bi posmrtne ostatke pokojnika prebacili na groblje.

Pravoslavna crkva svetim mestima smatra samo zvanična groblja, ali se prilagođava običajima ovog kraja. - Mi obavimo opelo u kući i na grobu obavim opelo. I ništa tu nije novo. Oni običaje obave pre nego što dođe sveštenik - kaže Mladen Stojanović, sveštenik u Ranovcu kod Petrovca na Mlavi.

Etnolozi kažu da takve primere možemo da vidimo i u praistoriji. Aleksandar Repedžić etnolog objašnjava - Oni su pre svega predstave gde su duša i telo vezai za kuću i ognjište. Vuku korene iz najranijih predstava i balkanskih verovanja koja su kasnije hristijanizovana.

Kod naših predaka je i običaj sahranjivanja u dvorištu imao za cilj da spreči potomke da prodaju kuću i imanje, i da se potom odsele. I zaista, da li bi iko kupio kuću u čijoj je neposrednoj blizini sahranjen nečiji predak?! Tako su potomci zauvek bili vezani i ukorenjeni u tlo mesta sa kog potiču i na kojem su generacije njihovih predaka živele, a nakon toga i počivale. Dakle, nije se smelo dozvoliti napuštanje porodičnog doma i njegovog najsvetijeg mesta, ognjišta.