SVEDOČENJA SRPSKIH OFICIRA KOJI SU SVOJE VOJNIKE VODILI KROZ PAKAO KOŠARA OSTAVLJAJU BEZ DAHA: Nije opasan onaj metak koji čuješ!

Najteže je bilo na Košarama. To je rečenica koja se može čuti od veterana koji su se tokom agresije NATO na SR Jugoslaviju borili na Kosovu i Metohiji, to je podatak koji je poznat svakom iole zainteresovanom za ta zbivanja. Ove borbe pominju se čak i u popularnoj seriji "Moj rođak sa sela", u kojoj glumac Vojin Ćetković igra pukovnika Milomira Vranića, veterana s Košara. Ali, u stvarnosti, o najtežim borbama 1999. ne zna se ni izdaleka koliko bi trebalo.

Prenosimo tekst koji je još 2013. objavila Politika, posvećena upravo Košarama.

Košare su naziv karaule na jugoslovensko-albanskoj granici na Juničkim planinama, koje se nadovezuju na Prokletije. Nadmorska visina na tom području dostiže 2.000 metara, predeo je šumovit. Prema podacima penzionisanog general-potpukovnika Ljubiše Stojimirovića, koji je u vreme rata bio načelnik štaba Treće armije Vojske Jugoslavije (VJ), žestoke borbe na Košarama obuhvataju period od 9. aprila, pa do sredine maja 1999. i vođene su na frontu širine četiri kilometra.

NEUSPELA VARKA

- Početkom aprila govorilo se o takozvanom vaskršnjem primirju, obustavljanju borbenih dejstava i davanju šanse pregovorima. Međutim, 9. aprila, baš na Veliki petak, OVK, uz podršku NATO i regularne vojske Albanije, pokreće napad da bi prodro u dubinu prostora Kosova i Metohije, s namerom da se preseče komunikacija Peć-Đakovica-Prizren, razdvoje naše snage i spoji s grupom Ramuša Haradinaja na području Jablanice. Napad je počeo snažnom artiljerijskom pripremom, granatiranjem karaule Morina. To je trebalo da bude varka, da pomislimo da će tu uslediti pešadijski napad. Do napada pešadije je došlo, ali na području susedne karaule Košare. U dubinu naše teritorije nisu ušli više od 500 metara. Naše snage su bile na nižim položajima, što je veoma teška situacija za odbranu. U teško prohodnom okruženju nismo mogli da koristimo borbenu tehniku. Imali smo logističke probleme, nije bilo jednostavno snabdevati vojsku na položaju visoko u planinama. Neprijateljskim snagama je u tom smislu bilo lakše, odmah preko granice nalazi se područje grada Tropoja - govorio je Stojimirović.

Foto: Privatna arhiva

On procenjuje da je u borbama na Košarama angažovano oko 15.000 pripadnika terorističkog OVK, uz podršku avijacije NATO i regularne vojske Albanije. Pre svega, napadali su artiljerijom kalibra 105 i 155 milimetara. Granicu SR Jugoslavije branili su pripadnici 125. motorizovane brigade i delovi 63. padobranske i 72. specijalne brigade.

- Kad je počeo snažan napad iz Albanije u rejonu Košara, jedan naš vodnik, prema ranijem dogovoru, pri povlačenju je minirao i zapalio karaulu. Naše snage povukle su se samo nekoliko stotina metara niže i tu uspostavile odbranu. Napad je slomljen i ta linija se minimalno pomerala napred-nazad. NATO avijacija je stalno napadala naše snage, jednom prilikom 42 projektila pala su na prostor dužine dva kilometra i tom prilikom poginulo je 12 naših saboraca - objašnjavao je penzionisani general-major Dragan Živanović, ratni komandant 125. motorizovane brigade.

Ova jedinica posle mobilizacije imala je oko 7.000 vojnika, bila je naoružana tenkovima T-55 i artiljerijom kalibra 122 i 90 milimetara. Uz vojnike na redovnom odsluženju vojnog roka, u njoj su bili rezervisti s područja Kosmeta, Kraljeva, Vrnjačke Banje i Trstenika. U ratu su poginula 62 pripadnika ove jedinice.

- Povrh svega, sve do maja u planinama je bilo snega. Uz svu opasnost od neprijatelja, našim vojnicima je pretilo i smrzavanje. A bilo je onih koji su položaj u snegu držali i po 48 sati - pričao je Živanović.

Pukovnik u penziji Vidoje Kovačević, u vreme rata major na dužnosti načelnika štaba 63. padobranske brigade, neposredni je učesnik borbenih dejstava na Košarama.

- Naše i njihove linije bile su tako blizu, isprepletane u šumi, čak i na svega deset metara - govorio je Kovačević, koji je teško ranjen u ovim borbama.

Bilo je to 19. aprila, prilikom napada na specijalce iz 63. brigade. Neprijatelj je naišao na žestok otpor.

- Razvila se borba. Istina je ono što su pričali borci iz Prvog i Drugog svetskog rata, nije opasan metak koji čuješ, taj je već prošao, već onaj kojeg ne čuješ. Usred borbe, odjednom sam osetio rezak bol, glava i leva strana tela bili su mi obliveni krvlju. Sećam se da sam rekao saborcu: "Čuvaj mi decu..." Zatim je nastupio čudan osećaj, kao da tonem, nestajem. Gubio sam svest, ali sam opet dolazio k sebi - pričao je Kovačević.

Foto: Profimedia Joel Robine Afp Profimedia

Saborci su mu priskočili u pomoć. Vojnik Predrag Degent ga je previjao i u tom trenutku je pogođen u grudi, od te rane će se kasnije oporaviti, imao je pancir, ali je pogođen s boka.

- Iako sam bio teško ranjen, bio sam svestan žestine borbe koja se vodila. Ta kanonada, ta kiša metaka, ostavila je na mene tako snažan utisak, to je nešto što je teško opisati - isticao je Kovačević.

DEŽURNA EKIPA

Njegovi saborci su dali sve od sebe da ga spasu. Nosili su ga kilometrima, a evakuacija ranjenika na rukama, pričao je Kovačević, jedna je od najtežih situacija za vojnika u ratu, psihofizički iscrpljujuća. Vukli su ga niz planinu u šatorskom krilu, nosili na improvizovanim nosilima. Stigli su do bolnice u Đakovici, a odatle je Kovačević prevezen u bolnicu u Prištini.

- U Prištini je bila dežurna ekipa kardiovaskularnih hirurga iz Beograda, operisao me je dr Goran Vučurović. Zatim su me prevezli u Niš, pa u Beograd, na VMA - objašnjavao je Kovačević, koji je u borbi na Košarama ostao bez levog oka i izgubio osećaj u levoj ruci, a s bolničkog lečenja otpušten je 29. novembra 1999.

BONUS VIDEO