HVALA BOGU NIČEGA SE NE SEĆAM: Ispovest Mirjane koju je muž mačetom unakazio dok je spavala (VIDEO)

- Jer vas uveri da ste vi krivi, ne samo osoba koja vas zlostavlja nego i vaša okolina uverava da ste vi krivi - objašnjava Mirjana odmah na početku.

Na licu nosi trajne ožiljke, trag mačete kojom ju je, dok je spavala, isekao bivši suprug, a stravičnog događaja, Mirjana se uopšte ne seća.

- Da je ta osoba pošla na mene budnu, ne na spavanju kao što je pošao, ja bih ga gurnula, ja bih se branila. Ne bi mi uradio ono što je uradio da sam na bilo koji način pokušala da se odbranim - kaže danas za "HRT", a na pitanje čega se seća iz te noći kaže: "Bogu hvala, ničega!".

Ono što Mirjana ne pamti ostalo je zapisano u lekarskoj dokumentaciji. Završila je u KBC-u Split, gde je više puta operisana. Povrede koje joj je, dok je spavala, naneo bivši suprug okvalifikovane su kao pokušaj teškog ubistva. Iz Marijanine priče, ono što je tek kasnije svima postalo jasno, bilo je da se sve moglo sprečiti.

- On je osoba koji je pre samog ovog događaja 11 puta prekršajno osuđen za nasilje u porodici. Nijednu kaznu nije odležao. Ako si dobio uslovnu kaznu godinu dana, i posle dva meseca učiniš istu stvar, tebi se da nova uslovna, novi papir i onda kada se dogode stvari kao što su se meni dogodile svi se čude - odgovara Mirjana.

Prepričava šta se dogodilo samo četiri meseca pre nemilog događaja.

- Išla sam uveče da radim. On je pijan došao. On izlazi iz autobusa, ja ulazim. On meni: "Dođi ujutro kući, ja ću ti glavu stući sekirom k'o zmiji!". Isti sam čas zvala policiju, prijavila sve - priseća se, prenosi Blic.

Nakon tri, četiri dana dobila je obaveštenje Državnog tužilaštva da je podignuta kaznena prijava zbog pretnje smrću.

I opet niko 4 meseca nije smatrao da bi trebalo reagovati. Ja sam svaki put zvala policiju, oni su svaki put uvek redovno odreagovali. Zapravo, bili su jedini koji su u toj mojoj priči uvek odradili svoj deo posla kako je trebalo - kaže Mirjana.

 

 

Godinu dana pre pokušaja ubistva Mirjana je sa decom morala da ode, pobegli su u Zagreb i smestili se u Sigurnu kuću. Tamo su proveli šest meseci. U Zagrebu su nameravali i da ostanu, ali na put su im stale zakonske nelogičnosti. Za upis dece u novu školu trebao je pristanak oca od kojeg su pobegli. Mirjana je našla posao, a kada je želela da prebaci decu u novu školu, tamo su joj rekli, kaže, da ne može decu da upiše bez potvrde sudije koji vodi brakorazvodni postupak - ili da otac potpiše da se slaže sa prebacivanjem dece u novu školu. U suprotnom bi otac mogao da je tuži za otmicu, a škola to sebi ne može da dopusti. Otac, kaže Mirjana, nije želeo da potpiše.

Čoveku od kojeg je pobegla morala je da se vrati. Samo nekoliko meseci kasnije on je pokušao da je ubije.

- Njega su teretili za teško ubistvo u pokušaju, za koje je, kako su meni rekli na suđenju, predviđena minimalna kazna 10 godina. Međutim njega su vodili u Vrapče na psihijatrijska veštačenja, s obzirom na to da je kao maloletan bio u ratu, da slučajno nema posttraumatski stresni sindrom. Zaključili su da je bio smanjeno uračunljiv i to mu se uzelo kao olakšavajuća okolnost i to da je bio branitelj. Ali ne znam zašto mu nisu uzeli kao otežavajuću okolnost da je on unazad pet godina svakih par meseci prijavljivan za porodično nasilje - kaže Mirjana i dodaje kako je psihijatrijski nalaz smatrao da je njemu 4 godine dovoljno, s time da se broji i vreme koje je proveo u pritvoru.

Prva izrečena kazna za pokušaj teškog ubistva bila je - četiri godine zatvora. Vrhovni sud povećao ju je na šest.

Mirjana je, kaže, bila izložena napadima što je ispričala svoju priču.

- Grad Dubrovnik podržava nasilje svojom ćutnjom, time što ne čini ništa da se ljudi osveste. Nikoga u ovom gradu nije briga za mene, ali možda vaša komšinica, vrata do vas, prolazi isto i nikoga nije briga - upozorava Mirjana.

Najveći zatvor u kojem ljudi danas žive je "što će mi ko reći?", kaže.