BIO SAM NA IVICI DA SE UBIJEM! Dragutin Topić se OVAKO izvukao iz teške depresije, a evo šta mu je ćerka Angelina ZAMERALA!

Dragutin Topić, otac i trener srpske atletičarke Angeline Topić, koja je uspela je da se plasira u finale Olimpijskih igara uprkos povredi zgloba koju je doživela tokom zagrevanja, nedavno je javnost šokirao činjenicama o svom životu.

Foto: Starsport

Naime, Topić je bez dlake na jeziku pričao o svojim počecima, uspesima, ali je otvoreno govorio o kocki, kao i o dopingu, za koji smatra da mu je najgorio deo života.

- U to vreme otkrijem čari kocke... Koja me je masakrirala i finansijski i mentalno! A, opet, iz ove vizure, mislim da bih se, da nije bilo toga, možda i ubio! Toliko sam bio depresivan i smučio mi se sport. S druge strane, atletiku nisam nikada smatrao poslom. Što je možda i greška jer sam verovatno zato i imao finansijske debakle. Ona je bila i jeste deo moga bića. Danas ljudi misle drugačije, sve gledaju kroz novac, što nas udaljava od suštine. A to je - biti najbolji. Verujem da ljudi koji duže traju ne misle o novcu i ne gledaju na sport kao na posao, to je, pre svega, nadmetanje, a lova je posledica. Posledica dugog trajanja je i to da si malo na svoju ruku. Ja živim kako želim. Mogao bih sebe da nađem i u drugim stvarima, ali me ne interesuje. Akreditacija oko vrata i adrenalin na takmičenju mi trebaju. Nekoga vozi lova, nekoga ribe. A mene takmičenje. I uvek za sportistu nađem opravdanje. Strog sam kao trener, ali i osećajan - rekao je nedavno Topić za Kurir, pa objasnio kako se osećao kada su ga optužili za doping:

Foto: X/Screenshot

- Ozbiljna tragedija. To mi je najteži momenat u karijeri, ali i njega sam pobedio. Ono u šta sam siguran jeste da sam koristio dozvoljene preparate. Ali ne znam kako ja kao sportista mogu da znam tačan sastav svega što unosim u telo. Pa čekaj, sad na Juniorskom prvenstvu sveta u Kolumbiji takmičari su otrovani hranom iz hotela. Koju su svi jeli. Angelina i Teodora su jedva izašle na takmičenje. I, kao, niko nije kriv! Dešava se. A da ja progutam meso koje je negde kljukano nečim i nešto od preparata, koje nisam uzimao na svoju ruku, to se ne dešava?! To je jedan od glupih postulata. Tada, 2001, psihički sam bio najstabilniji i superioran. Nastupila je smena generacija, nisam imao konkurenciju, pobedio sam na tri takmičenja, neka sam i prekidao jer sam ostajao bez rivala. Čuvao sam se za Svetsko prvenstvo, na koje nisam otišao. Izgubio sam ne samo te dve godine, koliko je suspenzija trajala, već i ko zna koliko kasnije, dok se nisam vratio tamo odakle su me sklonili. Deo mog karaktera je želja da budem najbolji, i to me je, uz unutrašnje impulse, guralo napred. 

Foto: Starsport

Topić je priznao i šta mu ćerka Angelina zamera, kao i kako je biti tata i trener.

- Sa Angelinom je najlakše. Ona sama mnogo pomaže. Njen razvoj je takav da najmanje problema pravi. Srećan sam što je tako i što je najbolja. Pubertet je čudna boljka, prošlo je vreme kada joj je smetalo to što smo joj Biljana i ja i roditelji i treneri. Da si me pitao prošle godine o tome, svašta bih ti rekao. Sad, na sreću, izlazi iz puberteta i lakše je. Naši karakteri nisu ni blizu, više je na majku. Zapravo, nije ni na nju, svoja je. Sofija je osam godina mlađa, ali da ih vidiš zajedno, pitao bi se da li su im isti roditelji. A jesu. Nego, slušaj ovo! Bilja treba da se porodi sa Angelinom i ja shvatam da sa svoje 34 godine nemam knjižicu! A nema ni ona. Jer nikad nismo išli kod lekara. Tada smo shvatili da stvari u sportu, i atletici, kada pričamo o zaštiti, nisu baš kako treba.

Foto: Starsport

ZBOG KARAKTERA ČESTO MENJAO DRUŠTVA

Nisam tip koji trpi, pa sam često menjao sredine i tražio onu koja će meni da se prilagodi. Mama Mirjana i tata Miroslav su radili u prosveti. Mama je imala mnogo poznanstava, a ja sam tražio društvo koje će da me prihvati. Nikada to nisam radio zbog ocena, to nije bio problem. Danas nisam u kontaktu s tim ljudima jer sam zbog karaktera često menjao društva ili su ona menjala mene. Prave prijatelje imam samo u sportu i to više iz inostranstva. Danas je to lakše jer ima više načina. Patrik Sjeberg i ja smo imali istog menadžera i mnogo vremena smo bili zajedno. Šveđanin je pun životnog iskustva i pomogao mi je mnogo puta da šire sagledam život.

HELSINKI NIKAD NE ZABORAVLJA

E, a prvi susret s atletikom bilo je Svetsko prvenstvo u Helsinkiju 1983, sećam se. Znaš kako, dva TV kanala su te na neki način mamila da pratiš sport i da se putem ekrana upoznaš s herojima detinjstva ili mladosti. I onda - neopisiv je osećaj kad se kasnije, koju godinu kasnije, sretneš s tim alama! Čoveče! Prvi put sam to doživeo na prestižnom mitingu u Cirihu. Eeeeeej, gledao sam ih na ekranu, nedostupni i daleki, a sad se takmičim s njima, uz mene Karl Luis, Edvin Mozes... Ludilo!

TRENER I KUM MIHAJLO ŠVRAKA 

Moj trener i kum Mihajlo Mika Švraka imao je običaj da kaže da ima svoj sistem treninga, ali nema čoveka da sprovede ono što je zamislio. Kada sam se ja pojavio, priča se promenila, tvrdio je da sada ima i čoveka kakav mu je potreban. Nisam nikada saznao šta je video u meni niti šta ga je ponukalo da tako nešto priča.

Inače, verujem da veliki trener mora da ima veliki nos, da neprestano njuši i traga za talentom, dok ne nađe dijamant ili, zašto ne, i dijamante, koje će da izbrusi. Verujem da sam od njega nasledio dar za procenu talenta. Ne grešim! Možda sam se negde i ogrešio, ali u proceni ovih sa vrhunskim potencijalom greške nema.

SVETSKI REKORD

Nisam imao predstavu da će skok preko 2,37 na Juniorskom prvenstvu sveta u Plovdivu 1990. važiti do danas. Da se razumemo, taj rezultat bi na svakom takmičenju bez dileme doneo medalju, ali nisam imao predstavu koliko je vredan. Rekordi služe da se obaraju, al’, eto, ovaj traje... Ponosan sam i drago mi je što je taj skok ušao u istoriju. Inače, kad već pomenuh istoriju, kao dete sam maštao da se bavim istorijom, arheologijom ili filologijom. Eto, i to da kažem.