BOGDANOVIĆ MI MNOGO DUGUJE! Muta Nikolić je za Republiku pričao o anegdotama iz svog života, JEDNA STVAR ĆE VAS ŠOKIRATI! (FOTO+VIDEO)

Miroslav Muta Nikolić nam je u prethodnom delu intervjua pričao o trenutnim dešavanjima i iznosio je svoje mišljenje o istim. U ovom delu ćete čuti i pročitati o anegdotama koje se lično tiču njega, njegove karijere, života, prijatelja... Obradili smo mnogo zanimljivih tema, neke su smešne, neke tužne, ali takav je i sam život, oscilira.

Pričali smo sa Mutom o anegdoti vezanoj za datum njegovog rođenja, o Željku Obadoviću i radu sa njim, kao i o Aleksandru Đorđeviću, o odbrani Bogdanovićevog auta, kao i o pokojnom Draženu Dalipagiću.

Jako interesantna je informacija o vama, da ste vi rođeni na Božić. Međutim, isto tako postoji informacija da je vaš otac tražio da 8. januara budete ubeleženi. Da li vi mislite da je to dobra odluka vašeg oca ili ne i zašto?

- Dobra. Zato što moj otac je iz rata čovek. Najbolji kandidati koji su trebali da idu na Akademiju, svi su odlazili u Rusiju. On je bio u Krasnodaru na Akademiju, završio to i onda su se posvađali Tito i onaj gospodin (smeh). I onda je bio info biro, znaš, a ja sam se rodio sedmog, tako mi i majka kaže. Ja sam se rodio sedmog, a moj otac je bio vojno lice. U to vreme kad biste kupili ruske novine, odmah idete na Goli otok. Drugo, i kad se zapeva neka ruska pesma ili i tako, bilo su i tako loša vremena za naše, jer su naši, Crnogorci i Srbi su najviše isli tamo u na Goli otok. E sad, njega je naučio neki general tamo da ćuti i da ovaj, pošto je ostao pri vojsci, nije bio taj. I onda se tačno izvukao i rekao je, "ako mu ikad slavim rođendan, da ne misle da slavim Božić i da ne idem na Goli otok". Zbog njega, i zbog naše familije, to je dobra odluka. A ja bih voleo da slavim, ja slavim i dva dana kad pogledaš, i sedmi i osmi. 

Vi ste u više navrata bili pomoćni trener Željka Obradovića. I dosta ste osvajali i zlatne i srebrne medalje, Olimpijske igre, Evropsko, Svetsko prvenstvo u tom periodu. Šta vi mislite o Željku Obradoviću kao kolegi, kao prijatelju i šta biste izdvojili iz tog perioda? Šta vam je konkretno ostalo zabeleženo u mozgu kao neka vaša najvažnija anegdota iz tog perioda?

Foto: Starsport

- Sve što je Željko osvojio, to sam i ja osvojio. Baš tako. Sa njim sam bio šest godina, sa Acom Đorđevićem isto šest godina. Pa, znaš kako, ja moram da postavim jedno, znaš kako, u to vreme, gospodin Čović je bio predsednik Saveza. Bila su tri trenera u reprezentaciji. Bio je Željko, normalno, Duda Ivković i Rajko Torman. Savez, kao i Čović, koji je bio u Savezu, rekao je "daj da neki naš trener bude tu da se školuje, da ga školujemo, da kasnije preuzme našu reprezentaciju. Ne može da budu tri trenera koji rade u inostranstvu. Što je bio čovek u pravu. Koji je najbolji trener bio tada u to vreme? Ja sam tada vodio Evroligu. Ja sam vodio pet godina Evroligu, sa Partizanom i Budućnosti. I tu je doneo ko je najbolji trener, Željko je mene uzeo, a i ovako me ceni kao trenera jer sam ranije... tako da sam ja imao sreću da uđem da radim sa Željkom Obradovićem. I nema šta da trošim reći o Željku Obradoviću, znamo da je najbolji trener u Evropi, ima devet titula, svi pričaju devet titula kao postoje Evroliga, a Željko ima i ove druge titule, kao što je je Evrokup, kako se zvao tamo, Kup Saporte, nešto se zvao. On je sve to osvajao. Kada je dosao u Benet, oni su igrali tu Kup Saporte, pa onda je osvojio, pa je otišao u Real, pa su oni igrali Kup Saporte je osvojio, pa igrao Evroligu, osvojio, pa sve to. Znači ima mnogo više titula nego što oni pričaju, samo devet. Što mene nervira. Ne računam Nacionalno prvenstvo i tu ima, normalno da ima titulu. Željko mi se sviđa kao čovek, dobar drug, on misli o svojim drugovima, pomaže, da kažem i financijski, i u druženju, nekim savetima, sportskim savetima, mislim da i privatno, tako da o Željku sve najbolje mislim. 

Bili ste i pomoćni trener Aleksandru Đorđeviću. Šta mislite o tom periodu?

- U to vreme kad sam ja napustio, kad je Željko otisao, ja sam onda napustio. Mene je Pešić zvao da budem u reprezentaciji, da mogu da biram koje god hoću mesto što je bilo korektno u reprezentaciji da radim. Ja sam onda smatrao da ne treba da radim, da dođe neki mlađi. Tako, zahvalio sam se Pešiću i da kada ode šef, pada ceo kabinet, ja mislim. Tako da sam ja bio lojalan Željku i bilo bi glupo da sad budem Pešiću drugi trener, pa onda i Saši Đorđeviću. Saša Đorđević je drugo, Saša Đorđević je prvo moj prijatelj i znam ga kao igrača i imali smo sastanak, Željko Obradović, on i ja. Tako da je trebalo Saši tada da se malo pomogne, pošto je Saša tu posato trener, rekao mi je Željko, "molim te da budeš trener Saši Đorđeviću kao što si meni bio drugi trener". Tako da svi smo imali zadatke i ja sam to prihvatio zbog Saše i tu sam s njim bio i sve što je on osvojio, osvojio sam i ja. Tako da sam ja bio 20 godina u reprezentaciji i bio sam sa mlađim selekcijama, prvak Evrope s jednom generacijom, prvak sveta sa drugom generacijom.

Kako je nastala izjava "sve je ovo normalno"?

 

 

- Pa znaš kako, slučajno, časna reč, slučajno. Mislim, ja sam bio na olimpijadama, ja bih bio na četiri olimpijade da me puštao klub da idem, znaš. Ja sam bio u Atlanti na Olimpijadi sa Željkom i tamo mi smo imali najjači tim, igrali smo finale sa amerikancima. Sad pričaju nešto "najjača generacija", ono je bila najjača generacija. Kad se nismo mi takmičili, samo nije Jordan igrao, a svi su igrali u Atlanti. Kad smo mi ušli u finale, ja sam onda spontano rekao, "šta se mi radujemo kad je to sve normalno, imamo najbolju ekipu". Sad pitanje je, s amerikancima, mi smo s amerikancima igrali 54, kako se ja sećam, 54 i 51 rezultatski. I posle su oni ubacivali igrače, bili odmorniji, mi smo povređenog Savića imali, Divac je izašao zbog pet penala i na kraju bilo 15 razlike, tako nešto. Tako da sam ja to rekao, pa onda sam rekao isto to u Brazilu, u Riju. Znači, sve to je normalno. Oni sad sve to, novinari su povezali i onda su videli da ovaj... A ja spontano, ja kažem uvek to isto. Sve to je normalno.

Da li jeste sve normalno?

- Pa sve je normalno. Mi ubedljivo imamo najbolju reprezentaciju. Taj trener treba da ima sreću da trenira reprezentaciju. Sigurno je jedna od medalja, nije zagarantovana, teško je reći u sportu da je nešto zagarantovano, ali ima 80% šanse da se uzme.

Kada ste bili trener Radničkog iz Kragujevca, Bila je jedna situacija 2014. godine kada ste igrali protiv Partizana u Pioniru. Bogdanović je izvodio loptu iz auta, a vi ste mu malo smetali. Vi ste imali izgovor da ste objašnjavali svojim igračima kako da se brane. Sad, koji je u stvari tu slučaj bio i kako vam je uopšte palo na pamet da tako nešto uradite?

 

 

- Pa dobro, ja sam uvek u žaru borbe. Uvek sam emotivan, kada je rezultat negde tu blizu, pola koša, dva razlike, tako da je, kada je nešto važno, ali šta je poenta... Poenta je da je onaj moj kvadrat tamo što imamo mi treneri, ne smemo da izađemo, normalno, da ne dobijemo tehničku, ali ja ne dozvoljavam niko da uđe u moj kvadrat. Ni jedan igrač. I onda zato sam ja, onda sam branio, govorio sam igračima kako da igraju u odbranu, u žaru borbe, da ih nap*lim, što kažemo mi treneri. I onda sam, tako se desilo da se ja branio da je ugao dodavanja Bogdanu Bogdanoviću i mi smo presekli tu loptu, Igraci moji su presekli tu loptu. Sad je ispalo to kako sam ja branio, pa dobro, ja sam se trudio da pokažem igračima da pokazujem ovim igracima kako se... da ih podsetim ustvari šta smo se mi dogovorili, kako da igramo odbranu. To je poenta bila.

Vi ste trenirali Milana Mačvana i Bobija Marjanovića, kada su tek bili na početku u klubu Hemofarm. Kakvo ste imali tad mišljenje o njima, o njihovoj karijeri i koje imate trenutno?

Foto: Starsport

- Pa znaš šta, Mačvan je moj igrač. Ja sam ga doveo u Hemofarm. Znao sam da će biti dobar igrač, jer su jedan i drugi dobri momci. Bobi Marjanović je bio nespretan, bio je tek na početku, mlad, nisu mu se oformili misići, tako da je trebalo da nauči da trči, ali njemu je teško da trči, zbog te visine, 2.21 ima. Ja sam uvek verovao u njih, ali u Bobija Marijanovića, neki ljudi su sad što se u grudi udaraju, kažu da sam ja uvek nešto, ne ja, nego oni, da su verovali, mislim da su ga svi šikamirali, ja sam jedini verovao u njega, igrao je EvroKup neki u Hemafromu 10 minuta kad nije zasluživao da igra, ali ja sam ga pustio da igra, tako da on to dobro zna i mislim da Bobi Miljanović je jedan dobar momak, ima dobru karijeru, Napravio je... Nije nešto vodio dobru karijeru, ali zbog toga što su mu menadžeri bili takvi. Miško Ražnatović što je vodio njegovu karijeru, a u početku je Miško Ražnatović govorio da više ne igraju igrači od 2.20, nego samo od 2.10, mobilniji. Tu je negde i u pravu, nije bitno. Ali ja sam verovao u Bobija. I forsirao sam ga, a pogotovo Mačvana. Mačvan i on su igrali dobro u Hemmefarmu kada sam ja bio.

Bilo je poznato da ste se kladili sa košarkašima za šut sa pola terena. Sad, od kog igrača ste najviše novca uzeli, ko je vama najviše novca uzao i da li vam neko duguje novac ili vi nekom dugujete novac?

Pa ja ne dugujem nikome, jedino privatno, a onda dugujem. A što se tiče toga, Stojaković mi duguje 100 dolara još, odmah da ti kažem. A drugo, nismo mi, mi smo se to više zezdali, da napravimo atmosferu. A najviše sam Bogdana Bogdanovića, s njim sam najviše igrao i on mi najviše duguje, ali mi po piće igramo. Mnogo pića, ja sam uvek zezao, "slušaj Bogdane, ja imam kafanu, ali mi treba magacin, ne mogu u magacin da stavim pića toliko, koliko mi duguješ". Tako da smo se mi zezali uvek. Bogdan, kad šutira, on je fino dete, znaš, ima taj šut, i onda sa tri poena kad bacamo, ja treba da šutnem deset-sedam, a on deset-deset. Pošto je on NBA, znaš, i on mora deset-deset. I ako šutne deset-devet, moje, znaš, ja ne treba ni da bacam. Tako da, i ja sam nešto pogađao i sa centra. Svi smo se takmičili tamo i kad je bio Atlanta, Divac i Stojaković i svi. A moram da kažem jednu stvar. Ja sam, imam tu i svedoka Lončara, jednom smo Lončar i ja igrali, ja sam šutirao prvi sa centra i šutnem 5-4. I ja sam onda njega zezao kako mi dođe lovu, kako mi ovo, a on je posle mene bacao i 5-5 ubacio. To se slučajno desilo, ali Lončar to može da potvrdi i svi igrači koji su to gledali. Ali neverovatno, posle mene, 5-5 je ubacio. 

Foto: Starsport

Da li mislite da ste ih tako motivisali?

- Naravno. Naravno da sam ih tako motivisao. Kad si sam, to je jednostavno. To je sve normalno. Kad si sam, moraš da ubaciš. Pa onda i NBA, imaš iskustva, ima ruku, dobari su igrači. Prema tome, moraš kad si sam da ubaciš.

Imate li vi možda neku neostvarenu trenersku želju?

- Evroligu. Nisam osvojio Evroligu i Fajnal-for. Ja sam uvek maštao da imam jedan kafić koji se zove Fajnal-for. I da budu slike od tih košarkaša. To bi bio jedan sportski dobar kafić. Ja sam bio trener Partizana. Kada je trebalo da se uđe u Fajnal-for, ja sam bio smenjen, otišao sam iz kluba i Kime Bogović je nasledio. Za dve i po godine smo ušli u Fajnal-for, kada se pogleda. Znači, Kime Bogović je nasledio i ušli u Fajnal-for. A ja sam tu hteo da uđem u Fajnal-for i normalno se borim tamo da budemo prvi, da osvojimo Evroligu. To mi je onako što mi fali u karijeri.

 

 

Pokojni Dražen Dalipagić je bio vaš komšija, kako ste vi naveli, za naš portal. Da li se oseća praznina i tuga u komšiluku i šta vam najviše fali, koje je tačno provedeno vreme sa Dalipagićem? Šta vam fali?

- Pa, znaš kako, fali mi njegovo razmišljanje, znaš. Evo sad, jednom sam samo bio u taj kafić i onda kad vidiš da ga nema, jer 35 godina kad negde dolaziš, da li dvesta dvojka tamo u kafić, pa dok smo mi se uselili ovde, on se uselio tu. Dalipagić je brat i jedna legenda, ne treba govoriti o njegovim kvalitetima sportskim, a i kao čovek je dobar, uvek je tu narodan čovek je bio, uvek se družio, tako da smo mi sedeli uvek u jedan Tron, pa onda smo prešli ovde.Tako da je to poznanstvo bilo i uvek smo se poštovali i uvek je bilo sve okej. Fali mi je to njegovo razmišljanje, njegovo razmišljanje o košarci, gde smo se uvijek i svađali kad pogledaš. Imamo drgačije razmišljanje, ja kao trener, on isto je bio trener malo, pa onda je bio veliki igrač, pa onda, evo kad nije, pa onda, ali fali mi kad vidiš da ga nema tamo. Drago mi je kad su na sahranu došli svi ti, svi ti koji su dolazili u taj kafić, koji nemaju veze sa sportom, znači. Došli su svi tamo na Sahranu, ja sam ih video, znači. Tako da mi fali što su oni svi tu, razumeš, ali Praje nema.

Foto: KK Crvena zvezda

Vi ste isto za naš portal rekli da ste ga vidjeli tri dana pre nego što je on umro. I da konkretno je on vama već rekao da zna da će da umre. Da li vama te reči odzvanjaju u glavi? Da li razmišljate o tome?

- Pa jeste, naravno da razmišljam. Ja sam drugo, on je tu preko puta stanovao i dolazio sa jednim fizioterapeutom tamo. I kad sam ga ja video, ja sam sedeo u kafiću, on je došao i dođe da vidi familiju tu 10 metara od njegovog stana kafić. On dođe malo, bude u kafiću, tu vidi nas i onda se vrati u bolnicu. Drugo je rekao mi je kad je ušao "Gde si" i ja mu kažem "E Parajo, gde si majstore", on kaže, "Jao Muto gotov sam ti", stvarno je bilo pre tri dana. Ja sam mu onda rekao "Šta je gotovo, mi smo sportisti, moramo se boriti" ja sam mu to rekao. I onda prebacim temu na malo košarka, malo i ono šta ja znam šta smo radili. Iako mi je krivo to, znaš, normalno da mi se vraća taj film. To će da mi ostane dok sam god živ - rekao je za kraj Muta Nikolić.

BONUS VIDEO: