ARKANA TRAŽI CELA EVROPA, ON SEDI SA MNOM! Binić ispričao neverovatne anegdote za Republiku o svom životu! (VIDEO)

Legendarni igrač Crvene zvezde, Dragiša Binić je u razgovoru sa Republiku govorio o raznim temama popout večitog derbija i situacije u domaćem fudbalu. U drugom delu intervjua sa popularnim Binom pričali smo o malo zanimljivijim temama. Osvajač Lige šampiona sa crveno-belima nam je otkrio zanimljive anegdote iz svog života.

Fudbalom ste počeli da se bavite relativno kasno, bili su neki drugi sportovi aktuelni kao na primer rukomet, gde ste bili golman u prvom timu. Međutim, Vaš otac je na kraju presudio da budete fudbaler. Kako se to desilo?

- Pa jeste i otac, ali presudni faktor sam bio ja. Takav sam, živeo sam u porodici gde se poštuju stariji, imala je neka hijerarhija, znalo se šta i kako. Fudbal sam počeo kasno, ali zato sam igrao duže, do 40. godine i tada sam bio brz. Bila je razlika u generaciji, pa sam zato prekinuo. Hteo sam ja i ranije da počnem, ne kao današnja deca sa pet godina, pa sa 12 ili 13 ne žele više da igraju fudbal ili pređu na nešto drugo ili se razočaraju. Razni faktori tu utiču, jer ga forsiraju. Sa druge strane ako sada ne kreneš ranije, gubiš, kaskaš za svojom generacijom. Mi smo imali neku bolju stvar, a to je školski sport i tu se pravilo ko je za šta. Ko može da bude atletičar, gimnastičar, rukometaš, fudbaler i tu se pravile selekcije. Igralo se između škola, bila su razna takmićenja. Sve je zavisilo od profesora fizičkog koliko će on da uradi sa decom. Danas pogrešni ljudi ili bolesne ambicije roditelja traže od deteta nešto što on neće ili ne može. Nas niko nije vodio na treninge, krili smo se da idemo, imali smo jedne patike, bila borba, kakvi su bili tereni, lopte. Danas imaš sve, vodiš ga na trening, paziš ga da se ne prehladi, čekaš ga i sve kada je na izvolte nije to to. Sirotinja igra fudbal, muka natera čoveka, kao i za sve u životu. Sve što dođe lagano brzo dosadi - rekao je Binić.

Foto: Republika

Došao je Naperdak po Vas, ali vi prvo niste hteli.

- Tada je u Napretku bila izvanredna generacija. Te godine su bili drugi u državi, prva je bila Zvezda u kojoj su igrali Čakalić, Goračinov, Mitrović, Stevanović, Boško i Milko Đurovski, znači jedna ozbiljna ekipa Zvezde. Mi smo tada bili drugi, a ja sam dve, tri godine pre toga pokušao da igram u Napretku, međutim, kao i danas, prednost su imala ta deca iz grada, mamini i tatini sinovi, ljudi sa pozicijom ili boljim uslovima, a ja po naravi kakav sam bio i mentalitetu, nisam mogao to da trpim i zbog toga nisam hteo. Isto tako u Trsteniku gde sam išao u školu još gora situacja. Pazi, manji klub, a gora situacija, to je bila Prva liga, a Napredak Superliga. Ja onako iznerviran što nema mesta, oni me registruju kao starijeg na polusezoni, prođem preglede i dam ogroman broj golova. Onda je Napredak došao po mene, e tu je otac bo presudan, jer ja nisam hteo, a on je bio taj koji me je naterao da prihvatim. Tako da sam ja za šest meseci prešao put od opštinske lige do najvišeg ranga i potpisao profesionalni ugovor za Napredak i igrao polusezonu za podmladak i posle za prvi tim - prisetio se Binić.

Nakon Napretka prešli ste u redove niškog Radničkog, gde ste bili saigrač sa Draganom Stojkovićem Piksijem, koji sa 19 godina bio stub tima. Radnički je bio tada jaka ekipa, igrao je Evropu, a bile je jedna sezona gde ste ispali iz lige, ali ste se brzo vratili. Kakav je taj period bio za Vas?

- Taj odlazak je bio specifičan. Potpišem ugovor za Napredak, međutim, Zvezda me traži još tada. Odnos Zvezde i Napretka je uvek bio dobar, a ja Zvezdi nisam bio nepohodan, a Napretku sam bio potreban, jer tu bila neka borba za opstanak. Oni su hteli da me puste, a ja pošto sam takav, kakav jesam po prirodi, upišem DIF u Nišu,a u to vreme klub naime škola ne može da te zadrži i odmah sam automatski došao u Radnički. U to vreme kada sam došao ja, došlo je dosta igrača, a jedan od njih je bio Piksi, koji je bio klinac Radničkog, igrao za mladu reprezentaciju. Tada je već ulazio u prvi tim Radničkog, igrao je pola sata, poluvreme, 60 minuta, a onda i celu utakmicu. On i ja smo kao klinci počeli da se priključujemo onoj generaciji Radničkog koja je igrala Evropu, to je bila ozbiljna generacija, pravili su rezultat u Evropi i tada je bilo teško naći mesto u tom timu. Pa su se tu rasprodali igrači, smena generacija, malo nas je koji smo ušli u tu generaciju, onda naglo dovođenje mladih igrača i onda se desi taj period da klub ispadne iz lige. To je tako u fudbalu, kao i u sportu, poslu, da ima uspeha i padova. Onda samo se borili da vratimo Radnički u ligu, igrali smo protiv Rada, pobedili. Bila je to velika borba, igraš zadnju utakmicu sa Radom u Beogradu i ako ne pobediš nisi prvak. Svaka utakmica je nešto odlučivala, bilo je i dobrih igrača. Vratili smo Radnički u ligu, to je već treća godina, Piksija puštaju u Zvezdu, a ja zbog ugovora sa Radničkim ostanem još godinu dana, pa sam posle i ja prešao - govorio je Binić.

Nakon Radničkog, usledili su transferi u Crvenu zvezdu, a potom i kratka avantura u Francuskoj i Španiji. Postoji anegdota da ste pocepali već potpisan ugovor u Španiji?

- Uvek sam kasnio sa tim transferima, trebao je Napredak, pa nije, pa je bio, a onda Radnički pa Zvezda. Nakon toga sam otišao u Francusku u Brest godinu dana, a onda u Valensiju, tačnije Levante i tu bio šest meseca i onda sam se vratio nazad. Trebao sam da pređem iz Francuske u Sporting Hihon, bio sedam dana tamo. Igrao se mali gradski derbi Hihon - Ovijedo, gde smo potpisali ugovor i na toj utakmici, klub gde sam trebao da pređem izgube 2:0. Španci takvi, kakvi jesu, odmah maramice bele, hoće da menjaju predsednika, pritisak. I na večeri mi, ja ne znam Španski, a predsednik je rekao da se smanji ugovor, veliki mu je zbog pritiska. I ja kakav sam, ako nije od starta kako treba i kako smo dogovrili, odmah neću. Kažem ja menadžeru, Vekiću da mu prevodi i ja mu kažem: "Gospodine, znam ja Vi imate mnogo para, ali nemate mene da kupite" i pocepam ugovor.Mogao sam da ostanem, ali nisam hteo. Rekao sam im da ne treba ništa što sam boravio tu, sednem u auto i vratim se - navela je legenda Zvezde.

Gde je bio veći pritisak tada kod nas ili u inostranstvu?

- Kod nas, jača liga je bila od Francuske. A to je govorilo da je svaki klub prve lige Francuske imao po dva igrača, a druga ili treća imale su po više naših igrača. Oni su tada od nas učili fudbal, ne baš učili, ali dovodili dobre igrače i svi su bili vodeći. Od PSŽ-a gde je bio Sušić, a eto u Brestu pre mene bili su Pižon, Muslin, Krlja Radović. Njihov fudbal je eksplodirao u prvi plan negde 90-tih, kada su počeli da prave kampove po kolonijama i radili su na tom selektiranju i pravljenju igrača i evo gde ih je dovelo. U Španiji je bilo malo specifično, oni igraju specifičan fudbal. Oni su malo prvljavi i bolji su tehničari, nije lako igrati tamo. Svaki igrač koji dođe u novu sredinu treba mu neki period da se uklopi. Razumem ja i neke igrače koji dođu kod nas u Zvezdu, treba mu vremena da se uklopi i uđe u igru - jasan je Bina.

Nakon inostranstva sledi povratak u Jugoslaviju, ali ovog puta umalo da potpišete za Partizan. Kako je to moglo da se desi?

- Moglo je da se desi. Završio sam Španiju, došao sam ranije šest meseci, već je počelo prvenstvo, kraj drugog dela. Partizan je bio zapoeo, hteli su da me dovedu. Igrom slučaja nije se do desilo, bolje po mene, ali ne po njih. Pošto sam u tom periodu trenirao sa Zvezdom i tu sam i ostao. Bila je neprijatna situacija da odeš iz Zvezde u Partizan, taj odnos navijača je bio drugačiji. Pre toga je to samo uradio Milko Đurovski, vrlo malo igrača je to uradilo. Smatralo se izdajom, jer ipak izdaješ svoj klub. Izdajom se smatralo jer finansijski ništa nije bilo bitno. a izdao svoju pripadnost, dok se na to Zapadu nije gledlao tako, kod njih je taj materijalni deo veći i ogromniji. Ma da, po nekim klubovima se oseća to, u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, kad igrač ode pa se vrati, kako ga primi publika - objasnio je Binić.

Povratak u Zvezdu se ispostavio kao pun pogodak. Osvojili ste Ligu šampiona. Da li je to bilo ostvarenje sna? Kakav je osećaj biti evropski prvak?

Foto: Profimedia

- Mi možda nismo ni bili svesni šta smo napravili. Kako su godine prolazile od tog uspeha ti tada vidiš šta si napravio. Na primer sretne me čovek srednjih godina, mojih ili malo stariji ili malo mlađi i kaže "Hvala što ste mi ulepšali mladost". To ne može da se plati, to je jedna ogromna stvar. Drugo, mi ne smemo da zaboravimo da smo uz Steauu jedina ekipa koja je osvojila Ligu šampiona samo sa domaćim  igračima, Belodedić je imao naš pasoš i to se nikada neće ponoviti. To sada da napravimo u Španiji ili Engleskoj, da nema stranaca, to bi bilo teško. Teška situacija u zemlju, ratno stanje, ta pripadnost koja nas je još više spajala, narod koji je živeo za te utakmice. Tom narodu je tada trebalo malo radosti i rezultata pored svih tih muka koje su bila u to vreme. Sve je to imalo uticaj na rezultat - kazao je.

Da nije bilo rata i politike, da li bi Zvezda osvojila još neku Ligu šampiona?

Foto: Starsport

- Mi smo imali tako dobru generaciju, da smo sa dva ili tri igrača dovedena iz bivše Jugoslavije mogli da budemo još dve ili tri godine prvaci. Bajern smo zgazili, deset godina nije mogao da digne glavu posle, Marsej nije bio ništa posebno, bez obzira što smo mi to finale odigrali loše i mnogo defanzivno. Mi nismo bili tim koji se branio, već smo igrali na gol više. Englezi nisu imali prava da igraju u Evropi, jer ih je Kraljica kaznila zbog onih nereda, pa je cela reprezentacija igrala u Glazgov Rendžers. Mi smo tada pobedili u Beogradu 3:0, tamo je bilo 1:1, ali, ljudi ne vide koliko je to bilo teško, to je bio jedan od najboljih timovima u to vreme. Lagano smo ih dobili kod nas, dali smo i brza tri gola, nije kao sa Bajernom, gusto ovamo, gusto tamo. Najozbiljniji tim je bio Rendžers. a finale nismo odigrali kako treba. Imali smo sreće, previše smo se branili, a videlo se da mi nismo tim koji zna da se brani. Krenuli smo možda dobro. Probijao sam po toj desnoj strani, njihov bek je dobio žuti karton, mogao sam da ga zgazim. Onda je Ljupko tražio da se vratim nazad, a Darko nije tip igrača koji može da igra sam napred. Uz malo sreće, voljnog momenta, uspeli smo. Znali smo kada dođu penali da neće niko promašiti, jer smo te godine i ranijih u prvenstvu imali to da nema nerešen rezultat, već smo izvodili penale. To je već bilo gotovo - istakao je Binić.

Kakav je bio govor Ljupka Petrovića? Da li Vam je nešto rekao pre utakmice i na poluvremenu?

- Ništa posebno. Najdrastičniji je bio posle prve utakmice protiv Gashopersa (1:1) kući. Ušli smo lagano u utakmicu, njih je krenulo i na kraju smo izvukli nerešeno. Tu smo shvatili da u svaku utakmicu moramo da krenemo ozbiljno, nevezano koji je protivnik, a rezultat onda ne može da izostane. Posle te utakmice smo sve redom gazili, jer smo i prvenstvo osvojili bez izgubljene utakmice, imali smo samo tri nerešene. Ono prvenstvo je bilo mnogo realnije nego sada. Sada u Ligi šampiona igraju samo timovi koji nisu prvaci. Oni onda pokupe dobre igrače i budu prvaci, a nisu to u svojoj zemlji. Igrao si po dve utakmice, kući i na strani. Ovaj format sada, jesu više utakmica, više novca, ali izgubila se ta draž Lige šampiona - smatra on.

Jedan od najmlađih igrača u ekipi je bio Siniša Mihajlović sa kojim ste bili cimer, a on je obeležio utakmicu protiv Bajerna. Kakav je čovek bio? Koliko vam nedostaje?

Foto: Tanjug/AP, Starsport

- O Siniši mogu reći samo reči hvale. Takav jedan igrač, sportista, pobednik koji ne voli da gubi, davao je sve od sebe. Prvo je poneo iz kuće ono vaspitanje roditeljsko, da nije dao na sebe, što je normalno. Poštovao je starijeg i jedan pobednik. On kada je došao u Zvezdu, ja sam bio najstariji, on najmlađi, gde ja tu njega prihvatio i video ga kao mlađeg sebe. Imao je strašan mentalitet. Ja sam tu vukao kao najstariji, dok je on gurao kao najmlađi. Videli ste i sami, dete jedno koje reši utakmicu golom i to njegovo iskreno radovanje. To je nezampamćeno. Zvezda je kao i cela ona moja generacija  izgubila mnogo. Ja sam izgubio jednog od najboljih drugova, jednog najboljih saigrača, čoveka koji je ostvario u svemu i sportu kojim se bavio, kao trener, otac, muž. Videli ste i sami kako je zemlja gde su se sve to desilo ispoštovala jednog stranca. To se nije desilo u istoriji. Na sahrani su došle sve ekipe gde je igrao, kao vojska, svi u klupskim trenerkama. Gde vidiš da u Katedrali gde se vrši opelo, kreće povorka i zajedno idu Pravoslavni pop i Katolički sveštenik, na neki način je pomirio dve vere. Na neki način mi kao država i reprezentacija mogli bolje da ispratimo, Zvezda jeste. Dobro, opet se to desilo kada je bilo Svetsko prvenstvo. Ipak je on bio igrač, kapiten i selektor reprezentacije, zaslužio je bolje - rekao je Binić.

Mihajlović je kao selektor Srbije uveo u tim dosta mladih igrača. Da li je zaslužio veću šansu?

- Nije to nama prvi put da radimo. I pre i posle njega smo pravili neke greške gde smo otpuštali normalne ljude gde ljudima van naše zemlje nije jasno. Mi smo oterali Muslina koji nas je odveo na veliko takmičenje posle mnogo godina. Siniša je imao svoj stav, ako ne pevaš himnu, ne igraš za reprezentaciju. U Nemačkoj ili nekoj drugoj zemlji igraju igrači raznih nacionalnosti, ali pevaju himnu. On je napravio taj tim koji je i dan danas kostur reprezentacije. Kada je sklopio tim, mi smo uzeli promenili ga. Čudni smo mi, ne znamo da cenimo svog, više cenimo drugog, nego sami sebe. Ako ne poštujemo sami sebe, neće to ni drugi. Tako da tu pravimo ogromnu grešku - ističe Binić.

Foto: Starsport

Postoji anegdota gde ste uperili pištolj i pucali u Mihajlovića. Kako se to desilo?

- Mladi momci, stalno su tenzije, pritisci, morali smo da nalazimo način neka zezanja. Uvek smo imali neke čarke, dešavanja da nam bude interesantno. Stalno smo bili po karantinima, igrali smo karte non stop i morali smo da smišljamo nešto da nam bude interesantno. Treba ti i onaj deo relaksa, da bi ovaj drugi deo napravio kako treba. On je bio tako vaspitano dete da je već u 15 do 11 bio u krevetu. Bojao se dosta Ljupka, on ga je i doveo u Vojvodinu, gledao ga je kao oca. On legne prvi, mi sedimo dole i vidimo da nam fali on. Mi rešimo da idemo da ga uplašimo i sada mi izmislimo čim on leži prvi znači da nas cinkari kod Ljupka, a Ljupko je uvek voleo da zna gde smo, šta smo, šta radimo, što je i normalno, da bi znao čovek da sastavlja tim. Onda upadamo u sobu, neke ćorke smo imali i pucam mu u nogu i on se uplašio "Ne Bino". Posle smo popadali od smeha i on sa nama kasnije - ispričao je bivši fudbaler Zvezde.

Mihajlovićeva neostvarena želja je bila da bude trener Zvezde. Kakav bi bio na toj poziciji?

- Bio bi sigurno u nekoj prespektivi, već ovih godina sada. Ne znam koliko mu je to bila neostvarena želja, mogao je da je hteo. On je tada bio u većim klubovima nego što je bila Zvezda. Naravno, to bi mu bila kruna, da sa klubom koji sve osvojio bude i trener. Ne bi izostao rezultat, znajući kakav je pobednik, ali mnogo bi muku imali sa njim ljudi u klubu i oko kluba da ga isprate, jer on ne zna za poraz i ne voli da gubi i kada nekog igrača hoće, on ga i dobije. Moralo bi dosta da se prati, a ne znam koliko bi to mogli - naveo je Bina.

Foto: www.profimedia.rs

Utakmicu protiv Bajerna umalo da propustite jer su vam ukrali tablice na autu. Šta se tu desilo?

- Nisu ukrali, nego su sklonili. U to vreme je počelo da možeš da staviš kada god broj hoćeš na tablici. I ne znam šta je beše pisalo ili je taj auto doteran iz Amerike, Njujorka valjda. I vraćamo se mi iz karantina i vidim nema tablica, pitam ko je skinuo tablice i kažem "Ili vraćaj tablice ili se skini da igraš umesto mene" i onda su morali da mi vrate tablice, tačnije Voja. I pitam ja što su to uradili, kao šta će reći stranci koji dolaze. Neka kažu šta hoće, to je normalno u Svetu, pa i neka se plaše malo - rekao je kroz smeh Binić.

Posle druge epizode u Zvezdi usledili su Slavija iz Praga, Apoel i Nagoja. U Japan ste iste godine stigli kada i Piksi. Da li je Japan tada bio isto što i Saudijska Arabija danas? Kakav je život u Japanu?

- Ne sa toliko novca, ali je bilo jedno novo tržište koje je bilo u usponu. Ja sam bio prvi Srbin koji je otišao u Japan. Uvek se nešto bio prvi. I u istoriji Češke sam bio prvi stranac koji je došao. Ja sam došao u Nagoju, a onda je Piksi nakon 15-ak dana. To tržište drže Brazilci kao i dan danas. Takvi su oni, drže se zajedno za razliku od nas. Mi smo dobri kao pojedinci, ali kada smo grupa ne znamo to, nismo takvi. To je kada u ekipi imaš na primer dva, tri Argentinca, drže se kao sekta, to nam fali. Japan je bio aktriktivan, specifičan, puni stadioni. Tamo publika navija i kada protivnik napravi dobar potez. Meni je to smetalo, ali kada sam pitao zašto je to tako, dobio sam odgovor da oni svoje navijače ne žele da dele. Njima je to praznik, dolaze na utakmice da se vesele, da provedu nedeljno popodne tako - pojasnio je Binić.

Kakav je bio život u Japanu? Da li je bilo druženja sa Piksijem?

- Živeli smo šest meseci zajedno, posle sam ja otišao dole u Hjušu, između Hiroišem i Nagasakija. Sve što ima u celom Svetu, Japanci imaju na jednom mestu. I dan danas su u vrhu svega. Voz koji ide 500,600 na sat, Ajfelola kula u Tokiju, možeš da jedeš sve što poželiš, drveće je žute boje, lišće. Teško ih je shvatiti, ali kada malo uđeš dublje u njihovo to, sve ima svoja - priča Binić.

Nakon fudbalske karijere otišli ste u Obilić na poziv Svetlane Cece Ražnatović. Kako je došlo do saradnje?

- I pre toga mene terao pokojni komandant (prim. aut. Željko Ražnatović Arkan) da igram, ali ja nisam hteo. Znajući njega kakva je disciplina, znajući sebe, imali bi problem. Imao sam dobar odnos sa njim i posle onoga što se desilo, Ceca me je zamolila da budem tu i ja sam prihvatio i tu sam bio 6,7 godina. Posle svih dešavanja sam napustio Obilić i otišao u Napredak Kruševac gde sam bio isto 6,7 godina gde sam bio predsednik. Bio sam i predsednik Okruga, a 20 godina sam član FSS-a. Nikada nisam hteo da se bavim trenerskim poslom, jer smatram da zbog svog mentaliteta to ne mogu da ispratim - jasan je Bina.

U kakvim odnosima ste bili sa Arkanom?

- Kada sam došao u Zvezdu on je tada bio vođa navijača. U nekoliko navrata kada smo pobedili, on dođe i časti ekipu, podeli nam novac. Da nam 50 hiljada da podelimo, kaže "Evo Bino podeli drugarima". Voleo je i živeo za Zvezdu. Sećate se kako je ta publika navijala. Sećam se, juri ga cela Evropa, on se u Engleskoj sa nama prerušio se u vođu navijača. Navijači su bili disciplinovani, svi kao vojska, dva po dva. Taj odnos je bio malo možda uređeniji, drugačiji, ali to je vreme takvo bilo - poručuje Binić.

Kada su navijači bili bolji danas ili u Vaše vreme?

- Uzrok navijača nisu samo oni. Tempo i šta se dešavanj na terenu odlučuje onih 22 igrača. Ono što oni rade na terenu i kako oni igraju, šanse, golovi, atraktivna igra  to drži publiku. Onog momenta kada to dole nema, publika krene da se zabavlja, a onda kreću koreografije. Ranije kada primim loptu i krenem po desnoj ili levoj strani, osećam kao da oni trče sa mnom, sažive se sa nama. Danas, padne gol, oni ga ne vide, jer su imali neki svoj program. Oni su naterani  da prave programe kako bi skrenuli pažnju na sebe. Možda su oni spremili neku bakljadu, a ti im na terenu ne daš šansu za to. Uvek ti dole kako ih ja zovem gladijatori odlučuju o atmosferi.  - navodi prva Evrope sa crveno-belima i nastavlja:

- Jedan od razloga što navijači slabo dolaze na stadion je slab intezitet fudbala. Prvo smo mislili da je što se utakmice igraju kada je u toku radno vreme, pa smo radili na tome da svi stadioni imaju reflektore. Ponovo nema, pa ajde, loši tereni i njih završimo. Jedan od ogromnih faktora je to što se izgubila pripadnost klubu. Svuda, na primer u Engleskoj, imaju svoju grupu navijača i to je njegov klub. Sad ovde dođeš u Kruševac, pun stadion. Ako da gol Napredak, skoči će 70%, a ako da gol Zvezda skoči će 100%, jer su tu onij 30% sa Severa. Na primer Kruševac je uvek imao sedam ili osam igrača iz regiona, to je talentovan kraj i niko nije zaboravio da igra fudbal. Izašao si iz omladinaca, otišao u prvi tim, imao si pripadnost, a danas da u Napretku nije nijedan iz tog grada. Tebe dođe da gledaju roditelji, uža i šira rodbina, prijatelji i tu se pravi neka masa. Ovde sada ne može da dođe onaj iz Vojvodine u Kruševac ili obrnuto, pritom dođe po neki stranac, koji tu imaju nekog ili čak nikog i to jedan od razloga, a osnovno je rezultat. Navijači hoće rezultat, da li je borba za opstanak ili prvo mesto, to puni. Nešto mora da se dešava, puno je svima tog mrtvila, jedno te isto stalno. On hoće da dođe, izdvoji neko vreme, da se izdere, psuje, da se iznervira, da ode iz kuće, da izbaci sve iz sebe. On dolazi u sredinu gde svi ćute i neće od sebe da pravi ludaka.

Vaš život je pun uzbuđenja, a jedno od njih je i pokušaj antetata. Kako se to desilo?

- Imao sam sreće. Ima onaj gore razvodnik pa odlučuje ko je dobar ili ne. Fudbal, interes, otimanje Obilića u to vreme i onda znajući sebe da neću da ostavim na cedilu svoj klub ili Cecu kao gazdaricu, onda je u to vreme bilo lakše da skloniš nekog. Međutim, malo su se tu prešli. Nije ni malo prijatna situacija, ali mi živimo u zemlji gde imamo osam ili devet ubijenih predsednika klubova, to nema ni u Kolumbiji, nismo mi normalna zemlja - ističe Binić.

Vaš sin Vladan se okušao u fudbalu, ali nije uspeo da krene Vašim stopama. Šta je bilo presudno?

- On je igrao dobro. Možda sam i ja tu malo pogrešio, ne možda, ja tu krivim sebe. Živeo je u Pragu, igrao je za Spartu, bio je kapiten te njegove generacije. I sad on dolazi u Zvezdu, tu je malo nekorektan odnos ljudi koji su tada bili u Zvezdi prema njemu. Potom dolazi u Napredak igra dobro, dolazi do reprezentacije. Onda dolazi insotranstvo, otvorilo se američko tržište. I onda dete nije bilo sa mnom, pa gde sada da ide u Ameriku, a Zvezda ga hoće. Možda sam ja tu pogrešio što sam prelomio da se vrati u Zvezdu i tu nije ispraćeno kako treba. Mentalitet je bio problem kod njega. Dolazi iz zemlje gde je sve normalno u sredinu gde se ne svađamo normalno. Nije mogao to da prihvati, nije mu bilo jasno da nema plate, nema kopačke, oprema, hotel, topla voda. Zato ovi što dolaze sa Zapada se teško uklapaju kod nas, dok se ovi iz Afrike lako uklope, jer oni dolaze na bolje. Onda je on odjednom prekinuo i otišao da radi - kazao je.

Samo tri nastupa ste upisali za reprezentaciju Jugoslavije. Šta je bilo razlog da ne bude više?

- Prvo nije bilo do mene, ali onda sam pelomio da ne bude više. Tada je bilo da mora da budu po dvojica iz svake Republike. U to vreme imao Zvezdu kao prvaka Evrope, umesto da cela Zvezda bude reprezentacija . Imam fotografiju gde sam bio sam iz Srbije, moralo je da budu iz Želje, odakle samo što ekonom nije igrao. Preterano su gurani neki igrači. U mom slučaju ni te tri ne bih imao, kako oni kažu da nisam bio bezobrazan, ali sam samo držao do sebe. Pred utakmicu protiv Severne Irske, hotel Hajat, karantin u svečanoj sele kreće konferencija zbog sastava. Kreće sastav i selektor Ivica Osim čita sastav gde je imao problem da li će Ilić ili Najdoski, a ovamo Boban ili Binić i hteo je kao to posle sa nama da reši. Znao sam da to posle nema ništa i ustao i rekao "sa mnom ćeš odmah, ili igram ili nema ništa i nema ljutnje ako me ne zoveš i da se ne ljute ovi moji drugari ovde, nema potrebe, ako me zoveš igram, ako sedim na klupi, ne". Normalno stavio me u tim, da sam prećutao ne bih igrao. Tu dam gol, pobedimo. Naredna utakmica je Austrija i kada treba da dam Austrijancima tri, čeitir komada, pošto su nam oni služili za gol razliku, opet igra Vujović. Onda sam se sa njim ozbiljno posvađao i nisam hteo više da igram - zaključio je Dragiša Binić.

BONUS VIDEO: