HUMANOST JE NJEGOVO DRUGO IME: Mihajlo Cvetković - srpski reprezentativac velikog srca! (FOTO GALERIJA, VIDEO)

Jedan od najboljih mladih fudbalera u Evropi, prvotimac Čukaričkog Mihajlo Cvetković, kako svojim sportskim rezultatima na travnatom terenu, tako  isvojim aktivnostima izvan terena, predstavlja najlepši primer mladog čoveka u svakom smislu te reči.

U prilog toj konstataciji ide i činjenica, da je svoj prvi slobodni dan nakon napornih reprezentativnih obaveza i izborenog plasmana na Evropsko prvenstvo za nacionalne selekcije do 21 godine, iskoristio za odlazak na trening Škole malog fudbala KMF Mungosi, gde je prisustvovao treningu dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. 

Škola je otpočela sa radom 2009. godine, u programu učestvuje oko pedesetoro dece sa invaliditetom i sa smetnjama u razvoju, podeljenih u dve grupe po uzrastu i različitim oblicima invaliditeta: deca obolele od dečije cerebralne paralize, deca sa autizmom, deca sa L.Down sindromom, deca sa oštećenjem vida i sluha, deca sa intelektualnim teškoćama.

 

 

Cilj programa škole osnovane u sklopu KMF Mungosi jeste ovladavanje osnovnim veštinama i elementima futsal igre ravnomernim uticajem na lokomotorni aparat, na poboljšanje snage, elastičnost, koordinaciju pokreta, ravnotežu i uopšte, na jačanje celog organizma, kao i povećanje motivacije i psiholoških sposobnosti dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.

Školu je zajedno sa svojim sinovima i saradnicima osnovao legenda malog fudbala nekadašnje Jugoslavije, a nakon toga i Srbije, gospodin Aleksandar Aca Kovačević, doskorašnji gradski sekretar za sport, čovek koji je na na klupi futsal reprezentacije Srbije proveo gotovo deset godina.

 

Svoje utiske o svemu onome što je doživeo družeći se polaznicima škole Mihajlo je gotovo u dahu podelio sa nama i mi smo mu na tome veoma zahvalni:

- Emocije su izuzetno jake, potpuno sam zatečen i gotovo bez reči, jer sve ovo što sam doživeo večeras družeći se sa osobama sa posebnim potrebama zauvek će ostati duboko urezano u svakom delu moga bića. Aplauz sa kojim su me dočekali i reči podrške koje su mi uputili apsolutno nemaju cenu. Trudim se zaista da kao profesionalni sportista i mlad čovek svakodnevno radim kako na svojoj fizičkoj pripremi, kondiciiji, tehnici i fudbalskoj edukaciji, tako i na svom opštem obrazovanju, usavršavanju stranih jezika, kulturi ophođenja i svemu onome što će mi biti od dragocene koristi u što lakšem savladavanju životnih izazova i poteškoća, koje očekuju svakog mladog čoveka, pa tako i mene, ali ja spsolutno nisam imao nikakvih saznanja o svemu ovome, što sam ovde doživeo. Želeo bi najiskrenije da svi moji vršnjaci, kojiima je dragi Bog podario ovozemaljski život i na prvom mestu psihofizičko zdravlje, makar na trenutak ovo vide i dožive, a pogotovo bi to poželeo mojim saigračima i milionima i milionima onih koji na ovoj planeti igraju fudbal. Neverovatan je osećaj gledati mlade ljude rođene sa dečijom i cerebralnom paralizom, koja uprkos svojim zdravstvenim problemima i svim fizičkim hendikepima imaju ovoliku želju, volju i snagu, da rade ono što ih čini srećnim - istakao je novopečeni član najbolje reprezentativne selekcije Srbije koji ja z dahu nastavio:

- Još je neverovatnije to što sam video kako se osobe rođene bez moći sluha i govora savršeno razumeju na terenu, bez potrebe za vikom, drekom i psovkama upućenim svojim saigračima ili protivnicima. Ali ono što me je u potpunosti ostavilo bez reči su potpuno slepe osobe, koje igraju fudbal, a da nikada u svom životu njihove oči nisu mogle ni da vide kako se taj fudbal zaista igra. Ja i dalje ne mogu da verujem, sa kojom lakoćom oni barataju sa lopnom, koja se od lopte sa kojom i sam igram razlikuje samo po zvuku zvonca, koji se čuje dok se lopta kotrlja ili kada je igrač dotakne. Tehnika koju poseduju, savršen osećaj za prostor, kretnja sa loptom i bez lopte, preciznost pasa od kraja do kraja terena, šutevi i golovi koje postižu, a tek njihova radost i sreća, kada im neko od njihovih trenera i kordinatora u trenutku saopšti da su postigli gol, najiskrenije, ali najiskrenije, ja i dalje ne mogu da verujem da sam sve ovo zaista video svojim očima i doživeo. Oni su svi skupa za mene pobednici i najveći šampioni, oni su za mene najveća moguća inspiracija i motivacija, ne samo u sportu, već da sutra budem još neuporedivo bolji, skromniji i srećniji čovek, neizmerno zahvalan mojim roditeljima i dragom Bogu, na svemu onome što mi je za razliku od njih podario. Gledajući danas suze u očima moje majke, za koju sasvim sigurno znam da je u očima ove dece gledala mene, siguran sam da bi i meni bilo lakše da sam zaplakao, ali jednostavno nisam mogao od šoka koji sam doživeo. Želim da iskažem ogromnu zahvalnost i podršku njihovim pratiocima, kordinatorima i trenerima, na čelu sa velikim čovekom ogromnog srca, legendom malog fudbala, gospodinom Acom Kovačevićem. Veliko hvala i mojoj seki Jovani Stojanović i njenoj porodici, koja je dugi niz godina deo jedne ovakve humane misije, a zahvaljujući kojoj sam od danas i ja postao jedan još veći deo njih, zato dajem reč, da ću jednoga dana i sam svojim delima i humanošću nastaviti da radim ovo što danas rade oni - zaključio je Mihajlo Cvetković.

 

BONUS VIDEO: