VIDIĆ OTVORIO DUŠU! Srbin otkrio NEPOZNATE detalje iz karijere: Fergusonova OTMICA, Gigsova LJUTNJA i ŠOK na prvom treningu Junajteda!

Imao je Mančester junajted mnoge velike zvezde tokom svoje istorije, ali je Nemanja Vidić jedan od igrača koji su ostavili najdublji trag.

Nekadašnji reprezentativac Srbije odigrao je 300 utakmica za "crvene đavole", postigao je 21 pogodak i osvojio pet Premijer liga, tri Liga kupa, sedam Superkupova, jednu Ligu šampiona i, takođe jedno, Svetsko kupsko prvenstvo.

On i Rio Ferdinand bili su tandem koji je bilo gotovo nemoguće proći, a sada su spojeni u jednom podkastu u kom su razgovarali o brojnim zanimljivim temama. 

Za početak, Nemanja Vidić setio se kako je došao u Junajted.

- Prvi kontakt sa Junajtedom je uspostavljen decembra 2005. godine. Ali u to vreme je i Liverpul bio u priči. Razgovarao sam sa Rafom Benitezom, on me je prvi zvao dok sam bio u Spartaku iz Moskve. Moj engleski nije bio dobar, pa je moja supruga Ana zaista razgovarala… Pitao me je da li bih došao u Englesku i tako neke stvari, sve sjajno. Ali onda me nije pozvao dve ili tri nedelje. Fergi je onda uskočio - otkrio je Vidić, pa dodao:

- Zvao je i rekao: ‘Gledao sam te poslednjih šest meseci ili godinu dana. Sviđa mi se kako igraš. Misim da bi bio dobar za klub. Hoćeš li da dođeš?’ Naravno, odgovorio sam, a on je samo dodao: ‘U redu, sve će biti sređeno’. I za nedelju dana sam bio u Mančesteru.

Foto: Tanjug/AP

 

Period privikavanja bio je veoma težak.

- Došao sam iz Rusije, a decembar je tamo slobodan mesec, nema treninga, jer je previše hladno. Rekao sam šefu i Karlosu Keirošu da su mi potrebne pripreme, jer nisam bio spreman i nisam mogao da igram. Sećam se prvog treninga, igram protiv Gigsa, Kristijana Ronalda, Sahe, Runija… Vau! Ozbiljno. To je bila noćna mora. Ceo trening sam ih šutirao, ne zato što sam hteo, nego zato što nisam mogao da ih stignem. Bili su prebrzi - nastavio je priču Nemanja Vidić, pa podelio jednu zanimljivu anegdotu:

- Sećam se da sam se posle tri treninga prepirao sa Gigsom. Počinjao je već da bude ljut: ‘Dodaj loptu, moraš da igraš brže’. Smejao sam se: ‘Daj, čoveče, ne mogu da se pomerim’… Došao sam kada i Patris Evra, prvih šest meseci je bilo stvarno teško. Igrao sam utakmicu za rezevni tim, Rene Mulenstin je bio trener i izveo nas je na poluvremenu! A Patris je još i igrao polufinale Lige šampiona sa Monakom pre toga. Ja sam došao iz Spartaka, niko nije znao ko sam.

Zatim se i Rio Ferdinand uključio u razgovor:

- Gledamo ih Runi i ja na treningu, baš smo pričali: ‘Vau, pred ovim momcima je baš dug put’. Ali nisam tada razmišljao o tome, da si došao bez priprema, a odmah izašao na Luja Sahu, verovatno najtvrđeg igrača na treninzima, pa Ronalda, Runija, Gigsa, koji je u to vreme leteo. Videlo se da se mučite - otkrio je Vidićev par iz defanzive.

Nije krio Vidić šta mu je bilo najteže.

- Znaš da igraš fudbal, ali intenzitet... Jednostavno sve moraš da radiš brže. Treninzi previše tvrdi, igrači previše brzi. Ti momci su se takmičili na svakom treningu, jer niko nije mogao da ti garantuje da ćeš i sledeće sezone da budeš tu. Šef je taj sistem nametnuo od prvog dana. Treniraj kao da ti je to poslednji dan u životu. A kada igraš protiv takvih igrača, teško je. Sećam se Skolsija, svaki dan bi došao poslednji na trening, ali svaki dan kada se pojavi, to je druga dimenzija

Teško je bilo Srbinu da shvati šta treba da radi.

- Prve dve nedelje sam pokušavao da shvatim šta drugi ljudi rade, jurio sam ih po hodnicima. Trening se završi, Gigs radi jogu, Rio je u teretani, Kristijano Ronaldi radi biciklice oko terena, Runi vežba završnicu. Pogledam sebe, vidim na šta mi liči telo… Noge su bile jake, ali imao sam jastučiće oko struka. Odmah shvatiš šta je mentalitet ovog kluba, organizacija ovog kluba. I pratiš ga ili više nisi tu - rekao je on.

Odnos sa Ferdinandom bio je nešto posebno i gradio se od prvog dana. 

- Posebno kada si me prvi put izveo u grad. Baš loša atmosfera. I ja sam pitao: Zaista? Ovo je najbolji klub u gradu? U redu, onda neću više da izlazim - u šaljivom tonu počeo je Vidić, pa je u dahu nastavio:

- Ne sećam se ni kako je počelo, ali znam da smo u jednom trenutku počeli otvoreno da pričamo. Ja bih ga pitao: Šta misliš o ovoj situaciji, a šta o ovoj? I dosta smo iskreni bili... Igrački, dopunjavali smo jedan drugog. Rio je voleo da uvek bude na lopti, bio je veoma brz, ali za mene kao defanzivca je bilo najvažnije što pored sebe imam nekog kome verujem. Šta god da se desi, znaš da je on tu… Osam godina smo zajedno ratovali. Vida bez Rija ne bi bio ono što je sada.

Foto: www.profimedia.rs

 

Na sve ovo se nadovezao i Ferdinand.

- Najviše sam voleo to kako je napadao loptu. Nije video protivnika, samo loptu. A, i sa loptom u nogama je bio mnogo bolji no što su svi mislili. I uvek miran pod pritiskom. U tome sam uživao. Ne volim emotivne ljude pored mene na terenu. A, Nemanja je bio miran - otkrio je Rio.

Vidić se dotakao i nimalo lakog odrastanja u Srbiji.

- Turbulentno je bilo. Rođen sam 1981. godine. Deset godina kasnije smo imali rat. Nije to daleko, možda 150 kilometara od moje kući, ali nisam baš osetio. Nije bilo borbi u mom gradu, a i bio sam mlad. Bombardovanje 1999. sam osetio. Igrao sam za Zvezdu, pa se vratio Užice, jer nismo mogli da treniramo. Jednog dana ti ljudi iz kluba kažu: Idi kući, biće problema u narednih tri ili četiri dana, ne možemo da ti garantujemo bezbednost… Naredna dva meseca su bili zastrašujuća, nisi znao šta će da se desi. Ali, posle mesec dana… Ludo je reći, ali naučiš da živiš sa tim. Tražiš način, čak i da igraš fudbal, da se družiš. Možda je sve to posle uticalo i na moj mentalitet - zaključio je Nemanja Vidić.

BONUS VIDEO