FUDBAL I VERA! Otac Aleksandar Đurđević i njegov put od Valjeva, dresa i kopački, do Venecuele, Amerike, mantije i trenerske klupe!

Čudni su putevi gospodnji.

Mogu nas dovesti u razna iskušenja, na sve meridijane planete, možete upoznati ljude svakakvih karaktera, biti im od koristi, pomoći... Svako piše svoju životnu priču, a posebno zanimljivu ima Aleksandar Đurđević.

Foto: Privatna arhiva

 

Aleksandar, Saša ili Đura, kako god da ga prijatelji i poznanici znaju, prošao je put od svog rodnog Valjeva, fudbalskog terena, dresa i kopački, a zatim se okrenuo veri i učenju, pa je preko Bogoslovskog fakulteta stigao do zvanja sveštenika, ali i daleke Venecuele i Amerike.

Takođe, igrao je i sa poznatim imenima u svetu srpskog fudbala poput Nenada Jestrovića i Aleksandra Stanojevića, na kratko je bio deo Obilića kada je ovaj klub bio visoko pozicioniran u našoj zemlji, a u Sjedinjenim Američkim Državama postao je i trener! Zaista, nestvarna i filmska priča koju je Aleksandar Đurđević, baš na Božić, podelio sa čitaocima našeg portala.

POČETAK FUDBALSKE KARIJERE

Recite nam, kada ste i kako počeli svoju fudbalsku karijeru?

- Davne 1977. sam krenuo da treniram kada sam imao šest godina. Ne bih ja to nazvao karijerom, ja sam se više igrao fudbala. Nisam ja bio baš spreman za karijeru, ali sam se lepo izigrao. Igrao sam po valjevskim klubovima, stekao sam puno prijateljstva, naučio da poštujem trenere... Pamtim putovanja, druženja, treninge, talente koji su uspeli i koji nisu, odricanja od neke dečije igre... To je bila lepota, eto.

 

Igrali ste u nekim zanimljivim klubovima i sa poznatim licima u svetu srpskog, ali i evropskog fudbala poput Nenada Jestrovića i Aleksandra Stanojevića?

- To su bile epizodne uloge jer ja sam nekako bio dete razvedenih roditelja, slabo sam slušao, moram da priznam, ali su me roditelji vaspitavali da živim čestito, zdravo i pošteno. Takva je i moja familija Bogu hvala, i šira i uža. To me je održalo, ali sam se u tom nekom rascepu ja tražio i nisam imao neku čvrstu ruku da me vodi. Odigrao sam nekoliko utakmica sa Jestrovićem, ali kada mi se nisu ispunile neke obaveze koje sam tražio ja sam sve napustio, nisam želeo da počnem prvenstvo za taj klub, Radnički iz Obrenovca.

Imate li neku anegdotu vezanu za Nenada Jestrovića?

- Ne znam da li bi se on setio, ali ima jedna zanimljiva priča... Na jednoj utakmici je odigrao pas sa aut linije, ja sam bio na šesnaestercu i bukvalno iz prve sam, onako ispod oka, ruke i ramena, produžio loptu ka golu i ona je završila u mreži. On se okrenuo i rekao mi 'jesi li dotakao loptu'? Ja kažem, 'pa jesam, kako nisam'. Kasnije sam ja razmišljao koliko je on voleo da da gol zapravo. To su bili gol igrači, to se rađa jednom.

Foto: Starsport

 

Igrali ste, kao što smo naveli, i sa nekadašnjim trenerom Partizana Aleksandrom Stanojevićem?

- Sa Sašom Stanojevićem sam vrlo kratko bio. Bio sam u Obiliću kod Coleta Jankovića i posle kod Branka Radovića. Prvo sam bio na probi koju sam prošao. Potpisao sam neki ugovor, skoro sam saznao da je bilo na tri ili četiri godine. Bilo je tu mnogo dobrih igrača nekad se čujem sa Zorićem i Savićem, video sam i Šarca, ima ljudi sa kojima sam u kontaktu. Sve je to bilo epizodno zbog moje naravi koja je bila pravdoljubiva i mislio sam da je mene baš neko ugrozio ili tako nešto. Zato se nisam baš slavno proveo u Obiliću. Ja sam kao zbog nediscipline, zatim i problema sa zubom, pa iz trećeg razloga odatle i oteran. To je bio uspešan klub i bilo je mnogo dobrih igrača. Jedan prijatelj mi je rekao 'Đuro (prim. aut. Đurđević), ti si tamo bio'! Drago mi je što sam protrčao pored takvih igrača i, evo, i dan danas se vidim sa pojedinima i igramo fudbal.

Foto: Privatna arhiva

 

TRIBINE U VALJEVU, PA VENECUELA

A, onda - okretanje fakultetu i veri?

- Ja sam imao radost da sam uz fudbal koji nisam prekinuo da igram i koji me je malo koštao produžetka studiranja, uspeo da završim fakultet. Igrao sam za Mladenovac koji je bio druga liga i to u jeku studija, bio sam u Banji Koviljači, ponovo odvojenost od Beograda. Ali sam povezao fudbal i teologiju, čak smo imali jako dobru ekipu na fakultetu. I onda, dolaze brak, deca i rukopoloženje od blaženog pokoja vladike Milutina jednog čoveka koji je baš bio monaški tip i koji je postao episkop Valjevski. Početkom 2007. godine sam postao ipođakon, krajem iste postao sam đakon. I u svom rodnom Valjevu uz par prijatelja i veroučitelje sam organizovao tribine na kojima su se okupljali poznati ljudi iz svih životnih sfera. Ideja je bila da je uloga javnih ličnosti u misiji crkve veoma važna. Te tribine su postale kultne, traju i dan danas, a vodi ih Nenad Tripković, sveštenik koji je i tada sa mnom bio zajedno. On to i dalje veoma uspešno radi. Naši gosti su bili i Dejan Bodiroga, Emir Kusturica, mnoge poznate ličnosti iz svih životnih sfera. To je baš bilo interesantno, bilo je i koncerata poput onog Slobodana Trkulje, bilo je preko 50 događaja, pokrenuli smo Bogojavljenska plivanja na reci Gradac...

Foto: Privatna arhiva

 

Posle toga usledio je put u Venecuelu?

- I u jednom momentu mene je nešto teralo negde da idem. Bilo je raznih situacija i kombinacija. Išao sam često u Crnu Goru u manastir Ostrog, imao sam kontakt sa ocem Momom Krivokapićem i ocem Sergijem. To je bila neka crnogorska veza i ja sam se obreo u Venecueli. Moja supruga kad je to videla ona je rekla 'ali, Saša, tamo ima najviše ubistava u jednom danu u celom svetu'! Ja sam joj odgovorio 'mi idemo po blagoslov mitropolita Amfilohija i nemamo šta da brinemo'! Taj blagoslov je zaista nas štitio i nismo imali šta da brinemo. Svi oko nas su imali problema, ali mi nismo. 

Zbog čega ste otišli iz Venecuele?

- Spletom raznih okolnosti, zbog viza, papira i ostalog ta misija se završila. Mi smo došli na neki odmor kod mojih posle godinu i dva meseca i ostali smo u Valjevu. Četiri godine kasnije došli smo ovde u Ameriku, to je bilo u aprilu 2017. pred Vaskrs.

Da li ste se bavili fudbalom u ovoj južnoameričkoj zemlji?

- Svaki dan smo igrali fudbal. To je bilo 50,60 Venecuelanaca koji su se samo smenjivali na malom fudbalu. Tamo je baš toga bilo. Tamo se sve generacije bave sportom, tamo koliko god neko da ima kilograma može da se popne uz uzbrdicu na koju moraš da ideš pod ručnom. To je bilo interesantno, naši ljudi koji su izbegli tamo čvrsto su verovali jer koliko god zrnaca pravoslavlja i korena da ima oni iz dijaspore gledaju da se drže toga. U nedostatku pravoslavnih crkava gledali su u svakom slučaju da krste svoje dete. Mnogi su tako krštavani u katoličkim crkvama, pa su se vraćali u pravoslavlje kad su se stekli uslovi za tako nešto. 

Foto: Privatna arhiva

 

Nakon Venecuele stigli ste i do Amerike?

- Posle te Venecuele stalno su me zvali negde da idem da služim. Mogli smo da stignemo u Ekvador i Argentinu, ali se od toga odustalo. Neki blagi kontakt sam imao sa vladikom Irinejem Dobrijevićem jer je on bio i u Beogradu, posle toga desetak godina i episkop u Australiji. Onda sam došao u Ameriku, ali da se osvrnem i pre toga oko odlaska u Venecuelu, to je bila jako važna stvar. Blaženi pokoj mitropolit Amfilohije me je rukopoložio na nedelju pravoslavlja, 4. marta u Cetinju. I to je bilo interesantno, mnogo snega je palo, po 3,4 metra visine ga je bilo. Svi moji prijatelji sa svih strana, i posebno iz Valjeva su došli, bilo je lepo i zanimljivo. Ja sam mislio da ću ići u Argentinu, a onda mitropolit kaže 'čoveče, tamo je neki tvoj Valjevac predsednik, tamo imaš i stan'. I tako je i bilo. Kasnije sam se možda i kajao jer sam tada bio i ljut na te ljude koji su vodili crkvu jer zamislite da dođete u zemlju i za 14 meseci vam ne završe papire. Ja tako naivan dođem na odmor u Srbiju, kako supruga i deca ne bi bila sama, morao sam da čekam turističku vizu i tako se završila moja avantura u Venecueli. 

U Vašem životu i životu Vaše porodice veliku ulogu imao je i mitropolit Amfilohije?

- Blaženi pokoj mitropolit Amfilohije je na mene i moju porodicu ostavio pa, malo je reći veliki pečat! Bukvalno nam je usmerio živote i doneo nam je radost. Prošli smo pored mitropolita Amfilohija i ispod njegove desnice dobio sam sveštenički čin, kao i pre toga od episkopa Milutina đakonski čin. Sa jedne strane vladika Milutin koji je imao kaluđerski oblik, monaški, a sa druge strane mitropolit Amfilohije koji je imao i jedno, i drugo, i treće, bio je jedan od najvećih ličnosti u svetu, ne samo pravoslavlja, već hrišćanstva. Eto, od njih smo učili i bili u njihovoj blizini što je velika radost i blagoslov za nas. I taj blagoslov će nas voditi kroz ceo život i tim blagoslovom smo sigurno došli ovde. Srbija i Crna Gora žive u nama, a taj blagoslov nas je doveo ovde.

TRENERSKA KARIJERA

Gde se trenutno nalazite, u kom gradu tačno? Da li je istina da ste u Americi počeli i trenersku karijeru?

- U Nortportu, u zapadnoj Floridi. Meksički je zaliv, ali malo južnije, na sredini, u blizini Tampa Beja. Bio sam trener, početkom prošle godine u martu sam prestao jer sam imao ogromne obaveze prema crkvi. Nisam mogao da idem na turnire, a nije bilo nikog da me menja, tako da sam ja onda bio ljut, ali ni na koga drugog, niti na sebe već na situaciju da nemam koga da me zameni. Shvatio sam da trenutno nisam mogao da uklapam sve. Sam treniram, treniram i svoju decu koja jesu ženska deca, ali vole fudbal. Verovatno ću se opet vratiti, a dok sam bio trener, vodio sam generacije 2003/04. i 2007. godište. Deca ovde vole fudbal, direktor kluba je jedan naš Makedonac, Đoko Tasevski, fantastičan čovek, trener, menažer... Jednostavno 'devojka za sve'! On je bio golman u Vardaru, čak je i u tri navrata bio deo reprezentacije SFRJ. Jedna izuzetna ličnost, blagodareći njemu ja sam dobio te pozicije. Bio mi je kao otac i pored toga što je samo deset godina stariji od mene. Bilo je i neke naše dece, ali malo. Dece iz Albanije, Hrvatske i iz Beograda, ne kod mene u generacijama, ali u klubu. To je jedan od najvećih klubova, ima negde oko hiljadu dece i zove se Brejden River Soker Klub.

Foto: Privatna arhiva

 

Da li su deca koju ste trenirali znali za Vaš poziv i da ste svešteno lice?

- Znala su deca da sam sveštenik, pa onda dođu i kažu mi 'znate, ja sam bio na kampu crkve, nisam mogao da dođem'. Ja se na terenu ponašam fudbalski i, onda, nekad ostanem i bez glasa. Jako sam aktivan i nekad kao da igram pored aut linije. Definitivno, da bih se ostvario kao trener meni treba kontinuitet. Moje epizode traju po godinu, dve, tri, ja sam se donekle doučio, ali za neke veće podvige i uspehe potrebno je još više rada. Ja sam pravio uspehe i sa decom koja su imala talenat, ali nisu baš bila potkovana, pravili smo mnogo! Tako da su deca brzo napredovala, ali za neki veći uspeh potrebno je mnogo rada, odricanja i ambicija.

Imate li nekih neostvarenih fudbalskih ambicija?

- To ne može da umre, ja to vidim po sebi. Meni sredom dete ima balet, u Sent Pitersburgu, to je okrug Tampa Beja, ja onda iskoristim, odem u crkvu Svetog Đorđa i tamo igram fudbal! Meni nije teško da vozim sat i 15 minuta i da idem da igram fudbal. Volim da igram sa našim ljudima, to su ljudi koji vole i znaju da igraju. To je teško isterati iz čoveka. Kruna mog ličnog života je molitva i gospod Bog i Hristos bogomladenac i Bogu hvala na tome. I veliki dar je porodica i sve ono što nas okružuje tako da, to je život.

Foto: Privatna arhiva

 

HRISTOS JE KRUNA LJUBAVI

Božić je veliki hrišćanski praznik, imate li neku poruku za vernike na današnji dan?

- Kako sveti Jovan Zlatoust kaže da se Božić nije rodio, to jest da se Hristos bogomladenac nije rodio, ne bi bilo ni Vaskrsa. Slično je govorio i naš sveti vladika Nikolaj koji je bio prvi episkop ovde u Americi. Sam praznik jeste praznik radosti, praznik rođenja, dolazi nam život. Kako kaže vladika Nikolaj, da se Hristos nije rodio, ljudi bi se pretvorili u demone. Jer kad vidite to vreme u kom se Hristos rodio i, kako se uopšte računa vreme, pre Hrista i posle Hrista nije isto. Mi smo tada imali sve ono što danas gledamo na svim stranicama i televizijama nažalost, razvrat, blud. 

Foto: Privatna arhiva

 

- Onda se Hristos rađa u božijeg čoveka i daje jednu novu dimenziju, da i čovek može da bude kao Bog. I ne samo da može da bude kao Bog nego je čovek i jedinka svaka na ovom svetu ljudska sazdana po obrazu, liku kako mi to kažemo po podoblju u kom živi. A taj lik božiji se nalazi u nama. I u tom spojivo nespojivom rođenju, gde se gospod rađa od presvete Bogorodice i deve Marije. Bestelesno i besemeno začenje od Duha svetoga. I gospod uzima ljudsku prirodu i obožuje čoveka. U tom oboženju, čovek je dobio novu nadu, novu šansu da lakše pronađe lik božiji u sebi. A, ako se moli Bogu, ako misli i čini dobro, ako i čini loše, pa se kaje, opet je lakše naći. U tom rođenju Hristovom dolazi nova vest, nada, savez, ljubav... A Hristos je ta ljubav i on je kruna bilo koje ljubavi. Bez Hristove ljubavi nema istinske ljubavi na ovom svetu. Sve ono što je protivprirodno ono ne može biti od Boga i ne može imati blagoslov. Sve to odlazi u strast, uz sve ono što čini greh, a svašta čini greh. To dovodi do ubistva drugog čoveka, do huljenja na Boga, i da se Bog ubije. Čovek jednostavno nema granicu!

Foto: Privatna arhiva

 

- E, tu granicu je bogomladenac Hristos negde postavio i negde je ona nama bliža, a negde dalje. Što je bliža, to je bolja, što je dalja muka je veća za nas. A muka je i kad je blizu jer treba opstati u ovom svetu. Ali je radost velika i blagodat je velika. U tom susretu sa Bogom i mi se radujemo i taj sastanak se prenosi na liturgiju, pa na produženu liturgiju u salu ili trpezariju, na agapu ljubavi. Mi kad se sastanemo na ulici se radujemo jedni drugima, a kamoli u crkvi. Jer se ostvarujemo kao ličnosti. Znači gospod nam je dao da lakše upoznamo sebe kako bismo upoznali druge, ali ako ne upoznamo druge i ako nemamo jedan prijateljski i ljudski odnos relaciju i ako se ne krećemo u tim kategorijama ljubavi i sagledavanja ličnosti, slabo ćemo upoznati sebe. Tako nam je gospod dao porodice, prijatelje, supruge, muževe, decu... Da lakše upoznamo sebe. I onda vidimo koliko smo dobri, a koliko smo loši. I uz bogomladenca Hrista se trudimo da budemo bolji. 

BONUS VIDEO