"SAHRANIĆU GA U TRENERCI, PATIKAMA I S KAČKETOM, TAKO JE VOLEO DA SE OBLAČI": Majka Stefana Hrke (27) dok grli sliku sina kroz jecaje otvorila dušu!

Dijana Hrka drži u rukama sliku svog sina Stefana Hrke i šapuće kao da je tu pored nje. Suze joj klize niz obraze, a glas drhti. Bleda svetlost sveće na trpezarijskom stolu obasjava drugu fotografiju 27-godišnjeg mladića s plavim očima i velikim osmehom. Mladića koji nikada više neće ući u stan svoje majke na Voždovcu jer je poginuo pre tri dana, kad se srušila nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

- Dijana stavlja sliku ispred sebe i nastavlja da govori:

- Ustanem ujutru i pričam mu šta treba da radim, šta se desilo. Sve kažem mom Stefiju, šta je bilo, šta treba da bude. Od jutros smo razgovarali nekoliko puta. Samo on i ja. Moj Stefi mene čuje, on mene sve razume, on je deo moje duše.

Dijanin bivši suprug Milorad sedi sa strane u svom bolu. Stefanov mlađi brat Nemanja jedva zadržava suze. Izgubio je najboljeg prijatelja, bratski zagrljaj, oslonac. Dolaze rođaci i prijatelji da podele bol u tišini.

- Identifikovala sam ga u policiji - kao za sebe govori Dijana. - Samo sam videla njegovo lice. Oči su mu skoro iskočile, usta su mu bila otvorena. Prepoznala sam ga, naravno. Majka sam mu. Bila je krv iznad glave. Ležao je na levoj strani. Nisam mogla da gledam dalje niti je čovek koji me je uveo to mogao. Izvadili su ga među prvima. Pitala sam tog čoveka da li je bio u ruševinama. Rekao mi je: "Bio je u ruševinama." Pitala sam ga da li se mučio, on je slegao ramenima. Ne znam da li moj sin ima telo, ruke, noge. Znam da će biti u limenom sanduku. Svesna sam svega. Duša nasmejana, bio je veseo. Svima je pomagao, sa svima se družio.

Stefan se bavio građevinom. Zbog posla je započeo život u drugom gradu, a to poglavlje je, nažalost, brzo završeno.

- Stefan je tog dana pratio devojku na stanici ili ju je čekao, ne znamo - kaže Dijana. - Dan ranije pričali smo telefonom. Ja sam se šalila sa njim, jer je devojka bila nova. Čini mi se da sam, dok smo razgovarali, videla njegov osmeh lepi i plave okice. Pitala sam ga da li je devojka ili drugarica. On se nasmejao i rekao mi da ćemo pričati o tome drugi put. Poslednje što sam mu rekla bilo je: "Čućemo se sutra." Sledećeg dana, nismo se čuli. Kada sam čula za nesreću uhvatila me je nervoza. Pozvala sam ga, ali se nije javljao. Zvala ga je i moja sestra, sestrići. Uzalud. Kasnije sam otišla u voždovačku policiju. Svi su bili ljubazni, ali delovali su uznemireno. Policajac je tražio Nemanjin broj telefona, pitao me je da li sam došla sama. Rekla sam mu da idem u Novi Sad i upitala ga da li je ono što mislim. On je klimnuo glavom i počeo da plače. Došla je Hitna pomoć i dali su mi tabletu. Otišla sam sa prijateljima u Novi Sad.

Stefanovi roditelji su ogorčeni jer zbog papirologije još nisu uspeli da organizuju sahranu. U pogrebnom preduzeću u Beogradu im je rečeno da sa novosadskim sarađuju kao da su u dve različite države.

- Niko nas nije pozvao iz pogrebnog, niko od zvaničnika da izrazi saučešće. Bar da nam se neko obratio - kaže Dijana. - Krivo mi je što me niko iz pogrebnog nije pozvao i rekao: "Dođite u ponedeljak da preuzmete telo svog deteta." Otac je tražio da vidi telo, nisu mu dozvolili. Igrom slučaja sreli smo javnog tužioca, kom sam rekla da se nadam da će da kazni krivce. Moje dete niko neće vratiti, ali želim da se ovo zaustavi da druga deca ne bi stradala.

Na odlasku Dijana nas ispraća pogledom i rečima:

- Čekam da zazvoni telefon i čujem: "Majka." Neću ga sahraniti u odelu. On je uvek nosio trenerku i patike. Obavezno ću mu staviti kačket.