KRVAVA NOĆ U PARAĆINSKOJ KASARNI: Pre 36 godina JUGOSLAVIJU je potresao NEZAPAMĆEN zločin! Vojnik Azis obio ormar i ukrao pušku, pa pobio vojnike na spavanju!

Radmila Petrović, žena koja je živela u Paraćinu, zajedno sa svojim mužem Milijem, koji je tada radio u fabrici stakla, slučajno je pronašla telo Aziza Keljmendija tog jutra. Bilo je to 3. septembra 1987. godine, dok je veliki broj ljudi, uključujući vojne, policijske i civilne snage, pokušavao da ga pronađe više od tri sata, ali bezuspešno. To je zabeleženo u članku objavljenom u listu "Vreme".

"Imamo ovdena malo zemlje i neku krovinjaru, gde gajimo dve koze i tovimo svinju... Moglo je biti oko pola sedam kada smo ja i moj Milija s motokultivator odvezli slamu za stoku. Tek kad smo se vrćali, primetila sam. Najpre cipele, al' nisam bila sigurna je l' jes il' nije, te kažem mužu: "stani"! Kad tamo, ima šta i da vidim: oprućio se čovek, to jes' vojnik, na leđa. S pušku, da prostiš, među noge, ruke razbacane, ispod glavu malko ugrušane krvi. Vidim: mrtav dečak. Žalosna mu majka koja ga u vojsku ispratila."

"Paraćinski masakr" dogidio se 3. septembra 1987. godine, malo nakon 3 sata ujutro, u kasarni JNA "Branko Krsmanović" u Paraćinu. Tog tragičnog jutra, vojnik Aziz Keljmendi, etnički Albanac sa Kosova, otvorio je vatru iz automatske puške u spavaonici kasarne, usmrtivši četiri vojnika, dok je petoricu ranio. Među stradalima, dvojica su bila iz Bosne i Hercegovine, a po jedan iz Hrvatske i Srbije.

Oko podneva, objavljen je izveštaj, u kojem se navodi da je "Noćas, 3. septembra, u 03.05 časova, vojnik Keljmendi Sadika Aziz... na spavanju ubio Simić Srđana iz Beograda, Đananović Hazima iz sela Kočice u opštini Vitez, Dudaković Safeta iz sela Orahova u opštini Bosanska Gradiška i Begić Gorana iz Zagreba..." Takođe, navedni su i povređeni: Jažić Ante, Dekić Petar, Prešeren Andrej, Kovačević Huso i Memedović Nedžip.

U sobi 41, u trenutku tragedije, nalazili su se vojnici koji su pripadali vojnoj pošti 7518, što je isturena skladišna jedinica sa sedištem u Nišu. U drugoj sobi su boravili pripadnici paraćinske vojne pošte 5313. Važno je napomenuti da su već 4. septembra iz druge sobe izneti svi kreveti, osim onih na kojima su bili vojnici koje su pogodili pucnji Aziza Keljmendija.

Student prava iz Prištine

Aziza Keljmendija, vojnika koji je izvršio napad u Paraćinu, opisuju kao osobu nižeg od prosečnog rasta, sa visinom od 167 centimetara i vitkom građom od 63 kilograma, kako je navedeno u njegovom zdravstvenom kartonu. Njegovo lice opisuju kao asketsko, sa usnama koje su uvek bile stisnute i sitnim očima koje su izgledale odsutne.

Podaci iz zvaničnih dokumenata otkrivaju da je Keljmendi rođen 15. januara 1967. godine u selu Karašica, opština Lipljan. Studirao je na Pravnom fakultetu u Prištini. 16. septembra 1986. godine, pridružio se vojsci (VP 5300/24 Leskovac) kao običan vojnik. Nakon osnovne obuke, premešten je u Paraćin.

U dokumentaciji koju su verovatno retki ko pročitali, osim oficira za bezbednost, opisivan je kao osoba sklon introvertiranosti i povučenosti. Čini se da nije menjao svoje ponašanje ni nakon što je došao u novu sredinu. Njegovo društveno ponašanje ukazuje na to da se često pridruživao albanskoj zajednici. Prema svemu sudeći, Keljmendi je nosio teret osećaja manje vrednosti, delimično zbog svoje krhke fizičke građe. Treba napomenuti da ovaj psihološki portret ubice ima svoje ograničenje jer se bazira na laičkim opažanjima, a drugi svedoci o njemu su retki ili ih nije bilo, kako Vreme navodi u tekstu objavljenom 5. oktobra 1992. godine.

Safet spavao u tuđem krevetu

Ishod događaja se, prema svemu sudeći razvijao na sledeći način: Nešto iza ponoći, bilo je planirano da se na svakom od tri stražarska mesta u kasarni pojave pomoćnici: Desetar Mate Dodig bio je zadužen za nivo celokupne kasarne, Aziz Keljmendi za VP7518 (što je i ispunio), dok je Safet Dudaković trebao da bude pomoćnik u drugoj jedinici, što se nije dogodilo. Razlog zbog kojeg je Dudaković spavao umesto da obavlja svoje dužnosti i to čak u tuđem krevetu gde će nažalost biti pronađen mrtav ostaje nepoznat. Takođe, postoji nepoznanica oko toga šta se dešavalo sa vatrogasnom službom u obe jedinice u to  vreme. Međutim, na oba stražarska mesta bila je prisutna "redovna smena": na prvom je bio Abdidžemilj Alimani, dok je na drugom bio Enver Beljulji.

Komandir straže, desetar Riza Alibašić, odmarao se u svom šatoru, dok je ostatak straže bio smešten u svojim šatorima. Izgleda da je Goran Kegelj, koji je nadgledao stražu, nije obavljao svoju dužnost na adekvatan način. Ostatak vojske je spavao, dok je Aziz Keljmendi započeo svoj krvavi pohod.

Detalji o tome kada je Keljmendi otvorio metalni ormar u kojem se čuvala municija za kurire i na koji način je to učinio to je samo on znao. Pretpostavka je da je to uradio uz pomoć ašova oko jedan sat posle ponoći, uzimajući 10 metaka kalibra 7,62 mm. Nakon punjenja puške, tiho se spustio do šatora u kojem je spavao komandir straže, bez da ga iko primeti. Pomoću pretnji prisilio je desetara Rizu Alibašića da mu preda dva okvira sa po 30 metaka pod pretnjom da će biti ubijen ako napravi i najmanju grešku. Zatim je naredio desetaru da krene prema spavaćim sobama ispred puščane cevi.

Keljmendi se popeo na sprat stambenog objekta, tiho pitajući Alibašića gde se nalazi Safet Dudaković. Zatim je naredio Alibašiću da se povuče, a sam je ušao u prvu spavaonicu, odnosno, spavaonicu br. 42. Tamo je pronašao vojnika Dudakovića dok je spavao, otvorio vatru i ubio ga, nakon čega je izvršio rafalnu paljbu na ostale vojnike. Tom prilikom ubio je Srđana Simića i ranio dva vojnika. Odmah nakon toga, ušao je u sledeću spavaonicu i nasumično otvorio vatru, ubivši Hazima Đananovića, dok je trojicu vojnika ranio...

Okončao i svoj život

U opštem haosu i tokom noći, Aziz Keljmendi je uspeo pobeći iz okoline kasarne. Njegovo telo nađeno je na oko kilometar i po udaljenosti od mesta zločina. Stručnjaci su jasno zaključili da je Aziz Keljmendi sam okončao svoj život.

Kasnije su se pojavili argumenti koji su podržali teoriju da je Keljmendi svesno žrtvovao svoj život u ime albanskog nacionalizma. Tvrdilo se da je još pre nego što je stupio u vojsku podržavao ideju "Kosovo republika". Njegova braća su optužena za ispisivanje neprijateljskih parola, dok se njegov otac, tada gastarbajter, baš tog kobnog dana pojavio pred kasarnom u sopstvenom automobilu, navodno da poseti sina. Međutim, namera mu je bila sumnjiva - da ga preuzme i da zajedno pobegnu preko granice, kako je pisalo u Vremenu.

Ovaj događaj je potresao tadašnju Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju. U isto vreme, u nekoliko gradova u Srbiji, građani su napadali kioske i prodavnice čiji su vlasnici bili Albanci. Državni mediji su pokrenuli široku kampanju protiv Albanaca, tvrdeći da su albanski separatisti odgovorni za ovaj zločin i da je to deo nove akcije protiv Jugoslavije.

Na sahrani poginulog vojnika Srđana Simića u Beogradu, nekoliko dana nakon zločina, okupilo se nekoliko stotina građana koji su skandirali parole protiv Albanaca i uzvikivali Kosovo je Srbija.

Sukob sa Dudakovićem

Veće petorice Vojnog suda u Nišu nije moglo da zanemari određene činjenice, kao što je, na primer, sukob koji se desio između Keljmendija i Safeta Dudakovića u prethodnim prilikama. Iako su ti sukobi bili izazvani trivijalnim razlozima, činjenica je da je Keljmendi upravo Dudakovića prvi ubio. I jedino je Safeta od četvorice ubijenih i petorice ranjenih tražio među usnulim vojnicima.

Međutim, ostalo je nepoznato zašto je Keljmendi povukao obarač. Da li je to uradio kao zagroženi zagovornik albanskog nacionalizma, ili kao osoba sa mentalnim problemima, ili kao običan akter masovnog ubistva, ostaje nejasno.

BONUS VIDEO: